Александријска књижевност

Александријска књижевност је била веома богата због свог мултикултуралног наслеђа, пошто је царство Александра Великог обухватало Европу, Азију и Африку. Александрова освајања отворила су трговачке и путне путеве широм његовог царства, а Александрија се развила као центар трговине између Блиског истока, Европе и Индије. Град је био познат и као центар учења. Грчки је био лингва франка у Египту за људе различитог порекла који су тамо живели. Због угледне заједнице интелектуалаца који живе у границама Александрије, александријска књижевност је била високог квалитета. Одличне библиотеке су такође привукле научнике различитог порекла да додатно обогате интелектуални живот у живописном граду.

Године 283. п.н.е. синодос, формиран од 30 до 50 научника, поставио је библиотеку са неколико крила, полицама, наткривеним стазама, салама за предавања, па чак и ботаничком баштом. Библиотека је изграђена под руководством научника-библиотекара који је обављао дужност краљевског учитеља коју је именовао краљ. До трећег века п.н.е. библиотека је имала импресивну колекцију од 400.000 мешовитих свитака и 90.000 појединачних свитака. Ранији свици на којима су научници писали били су направљени од папируса, производа који је једно време монополизирала Александрија. Каснији научници су прешли на пергамент када је краљ, у покушају да угуши конкурентске супарничке библиотеке на другим местима, престао да извози папирус. Ови свици, који чине књиге, чувани су у платненим или кожним футролама.

У библиотеци су постојали бројни преводиоци, познати као хараките, или „писари“. Преводиоци су имали виталну функцију у преношењу мудрости пронађене у рукописима који су написани на другим језицима у Грчкој, Вавилону, Индији и другде. Ови рукописи су пажљиво копирани и чувани у библиотекама Александрије, пошто су краљеви желели да сакупе сво знање које је било доступно у свету антике. Ово је у великој мери допринело Александријиној позицији као центру знања у древној цивилизацији.

Међу еминентним научницима са седиштем у Александрији били су Еуклид (325–265 п.н.е.), чувени математичар који је написао своје утицајно ремек дело Елементи у граду око 300. п.н.е. Еуклид је дао корисне дефиниције математичких појмова у Елементима. Аполоније из Перге написао је подједнако значајно дело из математике познато као Коника. У овом раду Аполоније је расправљао о новом приступу у дефинисању геометријских појмова. Други Аполоније — Аполоније са Родоса, који је био математичар и астроном — написао је свој еп Аргонаутика око 270. године п.н.е. Еп је познат као прва права романса и сматран је за пријатно штиво јер је написан из задовољства, а не због експлицитне дидактичке сврхе. Александријска проза је често била критикована као педантна, украсна и помпезна; иако су неки сматрали да је александријска књижевност учена и углађена. За роман се каже да је изум александријских писаца.

Архимед из Сиракузе (287–212 п.н.е.), познати хеленистички математичар је посматрао успон и пад Нила, изумео вијак и покренуо хидростатику. Основа рачуна је почела у Александрији, јер је тамо Архимед почео да истражује формулу за израчунавање површине и запремине.

Још један бриљантан научник Александрије био је библиотекар Ератостен који је био географ и математичар. Ератостен је тачно израчунао трајање године, претпоставио да је Земља округла и теоретисао да су сви океани повезани. Постојао је и Клаудије Птоломеј чије је велико дело била Математичка синтакса (Систем), обично позната под арапским именом Алмагест. То је важно дело тригонометрије и астрономије.

Од средине првог века н.е., хришћанско непријатељство је успело да одгурне научнике из Александрије. Као резултат тога, град је опао као град учења на Медитерану. Библиотека у Александрији је уништена у периоду грађанских немира у трећем веку н.е. У четвртом веку н.е. само да су пагански храмови уништени, већ су и библиотеке затворене по наређењу Теофила, епископа Александрије, што је додатно нарушило функцију Александрије као бастиона књижевности.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 12-13