Абу Ханифа

Абу Ханифа око 700–767

Абу Ханифа је признат као оснивач ханифи школе ислама, једне од четири главне школе сунитског права. Као такав, он се појавио као један од најутицајнијих муслиманских правника у годинама формирања ислама.

Абу Ханифа је рођен око 700. године нове ере у Куфи, у данашњем Ираку, у трговачкој породици. Након што је радио у трговини свилом, наставио је правне студије код познатог ирачког научника Хамада (ум. 732). На њега је такође утицао утицајни шиитски правник Џафар ал-Садик (ум. 765), чињеница која показује да се подела на суните и шиије може преувеличати.

Недавна историјска учења сугеришу да су његови каснији ученици преувеличавали Абу Ханифину јединственост као оснивача школе. Није увреда за његову улогу оснивача препознати утицај исламских правника који су били пре њега. Међутим, нема сумње да је помогао да се исламски закон учврсти у кохерентније тело него што га је наследио као студент. Био је суочен са законима који су били у супротности једни са другима и који су често настајали углавном као резултат решавања специфичних проблема у веома одабраним контекстима.

Каснији критичари Абу Ханифе су тврдили да је његова јуриспруденција била нарушена његовим незнањем и занемаривањем хадиса (традиција) пророка Мухамеда. Његови клеветници нису имали ништа добро да кажу о њему и чак су тврдили да је био део завере против ислама. Један критичар је истакао да је боље да градови имају винотеке у изобиљу него да имају неког од Абу Ханифиних ученика у близини. Његови апологети су писали биографије да би га рехабилитовали и утврдили његово знање о хадиском материјалу. После два века спора, ханифитска школа је постала доминантна правна снага у исламском свету.

Абу Ханифа није тражио политичку функцију током свог живота. Често је био у сукобу са владајућом елитом и чак је неко време био у затвору. Иако нема сачуваних копија његових списа, Абу Ханифин поглед на закон је заживео у његовим ученицима (ал-Хасан б. Зијад, на пример) и у исламским владама које су усвојиле његову јуриспруденцију. Његови ученици су га високо ценили. Абу Јусуфова молитва Богу на самрти гласи: „Ставио сам Абу Ханифу између себе и тебе. Мислио сам да је он, богами, онај који зна твоју заповест и не би одступио од истине када би је знао.”

Од четири школе, ханифитски закон је био најутицајнији на Блиском истоку и у Индији. Друге школе су шафитска (источна Африка, Малезија и Индонезија), маликитска (северна, централна и западна Африка) и ханбалитска (Саудијска Арабија). Абу Ханифа је био савременик Малика ибн-Анаса (око 710–795), оснивача маликитске школе. Проучавање исламске правне историје остаје подељено поље у светлу сунитско-шиитских подела и разлика између четири сунитске школе.

Такође, скептичнији научници су допринели раширеним сумњама у западним наукама о томе да ли су исламски правници превише креативно играли у формирању и одабиру такозваних аутентичних хадиса. Иако се та оптужба не односи толико на Абу Ханифу, тек последњих година постоји више поштовања према гледишту да су правници имали приступ изворном материјалу који се може пратити до самог Мухамеда.

Такође видети: Ханбалитска школа ислама; Маликитска школа ислама; Шафијска школа ислама; Шиа ислам.

ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 13