Образован на Сорбони и Католичком институту у Паризу, француски свештеник и археолог Анри Брејл (1877–1961) се 1900. заинтересовао за уметност палеолита, посебно за пећинско сликарство. Проучавао је оне из Ласкоа (близу Монтигњака, у југозападној Француској) и упоредио их са осликаним пећинама широм света. Према Брејлу, слике су настале из маскирања народа, чија је егзистенцијална економија била заснована на лову на крупну дивљач. Палеолитски ловци су носили маске и покривали се крзнама животиња како би привукли свој плен. Маске и коже постали су извор инспирације за слике. Ослањајући се на антрополошку литературу, посебно на појам „симпатичне магије“ Џејмса Фрејзера (1854–1941), Брејл је упоредио палеолитске људе са абориџинском групом Централне Аустралије познатом као Арунта. Према њему, палеолитске слике на стенама су стога настале током посебних церемонија које су имале за циљ да умноже дивљач и обезбеде успех у лову помоћу магичних слика закланог плена. Бреј је развио систем класификације и хронологије за горњи палеолит који је још увек у употреби. Због репутације коју је већ стекао за себе, Брејла, који је у то време већ био професор на Collège de France, први су контактирала два брата који су 1908. открили сахрану неандерталца у Ла Шапел-о-Сен, недалеко из Ласкоа. Препоручио је свог пријатеља Марселина Була (1861–1942), палеонтолога који је радио у Националном музеју природне историје у Паризу. Попут Булеа, Брејл је видео неандерталце као инфериорне у односу на људе. Стога је културу горњег палеолита приписао кромањонцима, прецима модерних људи.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 3
0 $type={blogger}:
Постави коментар