Киклади

Киклади, због своје централне локације за трговину у источном Медитерану, имају богату и дугу историју. Они су део огромног броја острва која чине грчки архипелаг у Егејском мору. Име се првобитно користило за означавање острва која су формирала груби круг око светог острва Делос.

Киклади се састоје од око 220 острва, од којих су главна Аморгос, Анафи, Андрос, Антипарос, Делос, Иос, Кеа, Кимолос, Кинтос, Милос, Миконос, Наксос, Парос, Фолегандрос, Серифос, Сифнос, Сикинос, Сирос, Тинос и Санторини (Тира). Док је древна поморска трговина учинила регион важним стратешки и географски, поуздана пољопривредна база омогућила је живот на архипелагу Киклада. Киклади су можда били једно од најранијих места обожавања култа Богиње Мајке, који је постао распрострањен широм источног и западног Медитерана.

Све медитеранске и блискоисточне културе, укључујући древну Месопотамију, Египат, а касније и Грчку, имале су истакнуте богиње. Када је минојска култура цветала на острвима од око 3000. до 1450. године п.н.е., фреске на зидовима палате, које је ископао британски археолог Артур Еванс, приказивале су богињу голих груди са змијама. Змије су биле присутне у многим култовима Богиње Мајке у антици и имале су своју паралелу у причи о Еви и змији у Еденском врту у Старом завету. Насељавање Киклада било је спорадично. Феничани су највероватније били први досељеници, док су око 1000. п.н.е. острво насељавали Јонци. У случају Сироса, древне рушевине, статуете и скелети указују на то да је острво било насељено током бронзаног доба.

Сама дисперзија острва учинила је поморство неопходним делом опстанка, пошто су острвљани научили да могу да добију трговином са — или упадом — на друга острва у архипелагу. Управо у овим раним чамцима могу се пронаћи зачеци галија на весла које су биле обележје медитеранског ратовања најмање до 18. века, када су Малтешки витезови користили огромне галије у својим ратовима против варварских пирата. Кикладски бродови су били прототипови са којима ће античка Грчка засадити своје колоније, почевши око шестог века п.н.е., и са којима ће Рим постати господар Медитерана.

Кикладска култура је достигла врхунац током минојског периода, који је оживео радом Артура Еванса са његовом реконструкцијом краљевске палате у Кнососу. Прича о европској цивилизацији почиње на острву Крит са цивилизацијом која је вероватно себе сматрала азијском (у ствари, Крит је ближи Азији него Европи). Тако су Кикладска и критска минојска цивилизација обезбедиле прву познату фузију западне и азијске културе. Са успоном Александра Великог око 320. године п.н.е., ово ће постати велика хеленистичка цивилизација, коју ће Александрове војске понети до самих граница Индије.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 102