Кирило Александријски

Кирило Александријски (око 375–444 н.е.), теолог

Кирил Александријски је једна од најпознатијих (и понекад злогласних) личности ране хришћанске цркве. Рођен крајем 370-их година н.е., добио је и прворазредно класично и хришћанско образовање, а његов ујак, архиепископ Теофил, припремао га је за каријеру у цркви. Након Теофила 412. године, Кирил (стар око 34 године) је изабран да наследи Теофила за архиепископа Александрије. Прве године његове владавине обележиле су контроверзе и интриге, јер је Кирил био директно или индиректно умешан у сукобе са шизматичким хришћанима, јеврејском заједницом, царским службеницима у граду, а најозлоглашеније у линчу руље паганске философкиње Хипатије.

Једно од Кирилових великих достигнућа у првих 15 година његове владавине било је огромно издање библијских коментара и Старог и Новог завета. Кирил није био само снажан и често агресиван вођа хришћанске заједнице; такође је био дубок научник и библијски коментатор, а његова продукција библијских коментара је једна од највећих у древној цркви.

Кирил је, међутим, најпознатији по својој продуженој серији сукоба са Несторијем, који су почели 428. Све до своје смрти 444. године, Кирил је углавном био заокупљен последицама својих сукоба са Несторијем. Овај сукоб је први део онога што је познато као христолошке контроверзе из петог века. У средишту сукоба било је питање како говорити о Христу као људском и божанском и како разумети и описати улогу Девице Марије. Фокус дебате био је да ли се термин Богородица с правом може применити на Девицу Марију. Али испод овог питања лежи шире питање Оваплоћења Сина Божијег.

Несторије се трудио да јасно разликује шта је божанско у Христу од људског (и тако је одбацио термин Богородица), док је Кирил намеравао да обезбеди став да је Христос „један Син“, вечна Реч Божија која је постала човек. У средишту контроверзе између Кирила и Несторија није било само политичко ривалство, већ гнездо теолошких питања и убеђење сваке од њих да друга страна пориче нешто битно за хришћанску веру о спасењу.

Сукоб је достигао врхунац у лето 431. кроз сложен низ догађаја на сабору у Ефесу. Коначни исход је био Несторијево свргавање и одобрење сабора који је Марију подржао као Богородицу.

Стварно помирење између Кирила и оних који су подржавали Несторија догодило се тек две године касније, 433. године, са Кириловим потписивањем Формуле поновног уједињења. Био је то слаб споразум који је раскинут убрзо након Кирилове смрти и довео до новог избијања контроверзе која је на крају резултирала Халкидонским сабором (451).

О Кириловом наслеђу као човека и као архиепископа се жестоко расправља. Неки су га приказали као злог негативца контроверзе, други као одлучног хероја. Какав год став да неко заузме, он је несумњиво кључни теолог за дефинисање Христове доктрине, а и Грчка и Латинска црква га поштују због његових достигнућа. Папа Лав XIII га је прогласио за доктора западне цркве 28. јула 1882. Његов празник се у западној цркви празнује 27. јуна, а у источној 18. јануара.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 102-103