Древна Грузија

Древна Грузија (на картвелском названа Сакартвело, „земља Картлијана“, а на грчком и латинском, Иверија или Иберија) се односи на планински регион на Јужном Кавказу који укључује срце Картвелијана, као и сродних Свана, Лаза, и Мингрела. Заједно са Албанијом на истоку и Колхидом на западу, Иверија је била центар хришћанског политичког и црквеног утицаја у региону све до арапског освајања у седмом веку н.е. Арапски назив за регион, Курџ, је извор за енглески назив Џорџија. Древна престоница Картвелије, Мцхета, постала је седиште грузијског патријарха након што је краљ Вахтанг Горгасали (око 446–510 н.е.) ујединио Иверију/Сакартвело са Колхидом и Албанијом. Црква Грузије је остала номинално зависна од старије цркве Антиохије све док крсташки ратови нису прекинули контакт између Антиохије и Грузије у 12. веку. Ово раздвајање је тада омогућило Грузијској православној цркви да се сама развија. Она бира свог патријарха, који од шестог века борави у Тбилисију, главном граду Грузије од арапског освајања. Постоје две традиције у вези са преобраћењем Грузије. Девица мисионар Нина стигла је можда из Мале Азије и према неким изворима преобратила краља Миријана, успоставивши друго најстарије хришћанско краљевство после Јерменије. Друго предање каже да је апостол Андреј основао прву епархију у Грузији. Ова друга традиција је потврђена касније од Нине и постаје значајна у грузијским изворима тек око времена када се грузијска црква успоставила као независна црква у 12. веку.

У христолошким контроверзама петог века, грузијска црква, као и древна јерменска црква, одбацила је одлуке Халкидонског сабора (451) и остала верна строгом тумачењу христолошке формуле Кирила Александријског о „једној оваплоћеној природи Логоса“. Грузијски и јерменски епископи осудили су Халкидонски сабор на Двинском сабору 553. Почетком седмог века, под притиском да формира војни и политички савез са Византинцима, грузијска црква, предвођена патријархом Кирионом II, пригрлила је халкидонску дефиницију, а јерменска црква је на Двинском сабору 606. године екскомуницирала Грузијце.

Картвели, језик грузијске класичне књижевности, први пут је био посвећен писању у првој половини петог века. Грузијске верзије хришћанске Библије су важни сведоци за потрагу за најранијим библијским текстовима. Грузијско монаштво је извршило значајан утицај на хришћанско монаштво, са манастирима у Палестини у петом веку и на Светој Гори касније у 10. веку. Петар Иверски, грузијски принц, а касније антихалкидонски епископ Мајуме у Гази, и његови рођаци су међу најранијим и најбоље документованим оснивачима и промотерима грузијских монашких и ходочасничких активности у Јерусалиму и оближњим пустињским регионима. Једна од Петрових установа био је хостел у близини Давидове куле у Јерусалиму за бригу о ходочасницима на светим местима. Манастир Часног Крста у Јерусалиму био је важан центар грузијског монаштва у Светој земљи. У Грузији је монаштво блиско повезано са „Тринаест светаца“, 13 сиријских монаха који су, према предању, били одговорни за увођење киновијског (заједничког) монаштва у грузијској домовини.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 160