Цицерон

Цицерон (106-43 п.н.е.), говорник и државник

Марко Тулије Цицерон је био познати римски говорник, писац и политички вођа. Био је савременик Суле, Помпеја и Јулија Цезара. Рођен је у Арпинуму 106. године п.н.е. и умро 43. п.н.е. Следио је обичај одласка у Рим на своје формално образовање, студирао је реторику, филозофију и право. После Рима је такође студирао реторику и филозофију код Грка у Атини и на Родосу. Римљани су га сматрали великим беседником, а његов стил писања је имао снажан утицај на писање у западном свету. Политички и филозофски, његов став против аутократске владавине и за републикански стил владавине такође је био утицајан.

Цицеронова породица била је добростојећа и припадала је властели, али још увек није била из највише друштвене класе. Ипак, Цицеронов отац се побринуо да Цицерон и његов брат Квинт имају најбоље учитеље у Риму. Са 16 година студирао је право код Муција Скеволије, једног од најбољих римских адвоката. Током друштвеног рата (91–88 п.н.е.), рата између Римљана и других италијанских градова око права на држављанство, Цицерон је кратко време служио као војник под конзулом Помпејем Страбоном. Након тога је започео своју каријеру као адвокат. Године 82. п.н.е. показао је своју политичку храброст бранећи Секста Росција, непријатеља диктатора Суле. Добио је случај и отишао у Грчку да настави школовање, враћајући се у Рим 77. п.н.е.

Интелигентан и амбициозан, следио је римску мапу пута ка успеху, напредујући кроз разне државне послове. Влада га је први пут именовала за квестора (финансијског администратора) на Сицилији 76. п.н.е. Ово је такође била година када се оженио својом првом женом, Теренцијом, која му је дала имовину и на крају несрећан брак. Даље је стекао име у адвокатури 70. п.н.е. када је успешно процесуирао Гаја Вереса, бившег гувернера Сицилије, за корупцију.

Године 63. п.н.е. Цицерон је постао конзул, положај којим је одликован највишом римском класном разликом: постао је припадник племства. Али његово време на функцији било је време кризе за Републику. Највећи део римске војске био је са Помпејем на истоку. У међувремену, Катилина, која се кандидовао за место конзула и изгубио, саставио је војску у нади да ће преузети власт.

Цицерон је открио заверу и дао је ухапсити многе заверенике. Сенат је одлучио да неке од завереника погуби без суђења. Тврдили су да је то време ванредног стања и да је влада у озбиљној опасности. Цицерон се сложио с тим и проглашен је Pater Patriae — оцем своје земље. Али нису сви били задовољни одлуком.

Након што је сведочио у случају против патриција по имену Клодије, Цицерону је држављанство — а можда и живот — био у опасности. У знак освете за сведочење, Клодије је донео закон који каже да свако ко је умешан у убијање грађанина без суђења треба да буде прогнан или погубљен. Цицерон је побегао из земље и није могао да се безбедно врати до следеће године (57. п.н.е.). У међувремену су му римски званичници уништили кућу и конфисковали имање.

Цицерону, који је чврсто веровао у републиканске принципе, није се допао тренд у римској политици ка диктатури. Нажалост, то су биле године Првог тријумвирата Помпеја, Цезара и Краса. Тада је Крас погинуо у борби, а земља је била зрела за грађански рат. На крају су се Цезар и Помпеј војно сукобили, а Помпеј је убијен. Цезар се прогласио за вечитог диктатора фебруара 44. п.н.е. Затим, на мартовске иде, група завереника који су представљали оне за повратак Републике убила је Цезара. Цицерон није био члан завере. Била је нада свих завереника, као и Цицерона, да ће се Цезаровом смрћу Римско царство вратити у владу републиканског стила. То није учињено.

Уместо тога, Марко Антоније је преузео власт, повећавајући своју политичку и војну моћ. Брут је напустио земљу; Цицерон је хтео да оде, али Брут га је убедио да треба да остане и да искористи своје моћи да покуша да убеди становништво да Антоније није њихов одговор. Као одговор, Цицерон је затим написао своје чувене Филипике, серију говора који су нападали Антонија. Опет, резултат није био жељени.

У компликованом цик-цак сменама моћи, Октавијан, Цезаров нећак, вратио се у Рим и обећао своју лојалност републиканском циљу. У почетку је био успешан у свом војном изазову Антонију, а затим у потпуном преокрету, Октавијан је склопио договор са Антонијем и Лепидом да створи Други тријумвират. Део споразума је укључивао забрану - списак смрти људи за које је нова влада сматрала да представљају претњу. Цицерон је био на списку и био је прогоњен и убијен. Глава и руке су му одсечене и стављене у Рим као упозорење онима који ће писати и говорити против оних који су на власти.

Цицеронов живот и примери су очигледни у његовим списима. Његова писма су врхунски примери јасног писања, као и главни извор историјских података. Што се тиче утицаја, његове мисли су утицале на многе, укључујући Џона Адамса и Томаса Џеферсона.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 83-84