Састанци вођа хришћанске цркве на којима се расправљало о питањима веровања и праксе. У идеалном случају, али не увек у пракси, савет укључује хришћанске вође из целог света. Већина хришћанских цркава признаје седам раних сабора као васељенске или универзалне. Од осмог века, сабори су били посебно важни у римокатолицизму. Састанци протестантских вођа обично имају друге називе.
Први хришћански сабор је можда био састанак између апостола Павла и поглавара јерусалимске цркве описан у Делима Апостолским (Дела 15). Седам васељенских сабора, међутим, одржано је тек након што је хришћанство постало легално. Заиста, римски цареви су сазвали многе од њих. Никејски сабор (325) је прогласио Исуса Богом, „исте суштине са Оцем“. Цариградски сабор (381) је произвео документ који се данас обично назива Никејски симбол вере. Халкидонски сабор (451) је потврдио да је Исус „две природе, божанска и људска, у једној личности“. Други васељенски сабори бавили су се суптилнијим стварима.
Последњи васељенски сабор, одржан у Никеји 787. године, можда је најважнији за православље. Дозвољавао је употребу икона или слика у богослужењу. Касније, 1351. године, сабор православних цркава одобрио је исихазам, неку врсту медитативне молитве.
Године 1075. папа Гргур VII је одредио да само папа има овлашћење да сазове општи сабор. Римокатоличка црква је од тада одржала неколико великих сабора. Четврти латерански сабор (1215) прихватио је термин транссупстанцијација у описивању односа између хлеба и вина Евхаристије и Исусовог тела и крви. Сабор у Констанци (1415) осудио је учење Џона Виклифа (око 1325–84) и Јана Хуса (око 1369–1415). Тридентски сабор (1545-63) формулисао је одговор Католичке цркве на протестантску реформацију. Први ватикански сабор (1870–71) утврдио је да је папа непогрешив. Други ватикански сабор (1961–65) променио је многе црквене праксе. На пример, препоручује се певање мисе на локалним језицима, а не на латинском.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 105-106
0 $type={blogger}:
Постави коментар