Григорије Велики

Григорије Велики (око 540–604 н.е.), папа и светац

Григорије је рођен у племићкој породици која је цркви већ дала двојицу папа. Снажно хришћанско васпитање и одлично образовање из права припремили су га за будућност како у грађанској тако и у црквеној области. Имао је само 30 година када су му његове природне административне способности омогућиле именовање за префекта града Рима, положај који је био одговоран за финансије, храну и одбрану града. То је било у време када је инвазија Лангобарда у другим деловима Италије изазвала поток избеглица да се спусти у Рим. Григорије је био на овом положају само кратко време када му је отац умро, што је омогућило Григорију да промени правац свог живота и да одговори на милост обраћења, за коју је рекао да ју је дуго одлагао.

Напустио је јавну функцију и своје породично имање на Целијском брду претворио у манастир посвећен Светом Андреју. Такође је основао шест манастира на земљишту у власништву његове породице на Сицилији како би обезбедио избеглице монахе који су морали да напусте своје манастире због инвазија Лангобарда. Као монах у Светом Андреју, посветио се молитви, медитацији о светим списима и проучавању латинских отаца. Његов почетни ентузијазам за аскетски живот довео је до претераног поста, изазивајући стомачне болести које су мучиле Григорија до краја његовог живота.

Григорија је за ђакона рукоположио Пелагије II и послао у Цариград као папиног представника на византијском двору (579–586). У Цариграду је Григорије наставио да живи аскетски у друштву монаха које је довео са собом из Светог Андреја. Дошао је и у додир са традицијом источних отаца и са источним монаштвом и остварио важне политичке и црквене контакте. На предлог својих монаха, почео је да им даје низ тумачења књиге о Јову, која ће постати његово најдуже дело, прослављена Моралија. Вративши се у Рим, Григорије је наставио да саветује папу, сада као један од чувених седам градских ђакона. Током куге која је опустошила град, Григорије се дао у помоћ погођеном народу, организујући покајничке поворке и подижући дух града.

Када је Пелагије II подлегао куги, и свештенство и народ прогласили су Григорија папом. Као први монах који је приступио Петровој столици, Григоријева рана писма као епископа Рима сведоче о његовој борби да помири активан живот са својим најдубљим жељама за животом у контемплацији. У помирењу ова два позива у сопственом животу, он је инсистирао на потреби да сваки хришћанин, религиозан или лаик, практикује vita mixta, да уравнотежи духовни живот и са делима милосрђа и временом само за Бога. Такође би се ослањао на монахе да му помогну у активним службама, било као епископи или као мисионари, као када је послао Августина (будућег епископа Кентерберија) и 40 монаха из Светог Андреје у Британију 597. да донесу јеванђеље Англо-Сасима. Непрекидна настојања папе Григорија да помогне свом народу била су компликована царевим отежаним односима са варварима.

Године 594. огорчени Григорије узео је ствари у своје руке, што је – иако је изазвало негодовање цара – резултирало спасавањем града од уништења којем је претио Агилуфт, лангобардски краљ. Након неуспеха грађанске владе да преузме одговорност, људи ће од сада сматрати Григорија својим истинским вођом и заштитником.

Григоријеви списи укључују писма, проповеди, коментаре на Свето писмо и дела која су посебно усмерена на свештенство или лаике. Његова дела су и даље од велике вредности због својих учења о моралу, аскетизму и мистицизму. Попут Августина из Хипона, чије је списе добро познавао, он непрестано комбинује узвишену доктрину са личним искуством. Тема која прожима сва његова дела је жеља за Богом, који једини може испунити човекову унутрашњу празнину. Жеља резултира унутрашњим миром, миром који долази од Бога, што значи да је сама жеља за њим већ део његовог мира.

Дело намењено обичном народу су Дијалози, серија разговора са извесним Петром ђаконом. Написане су током периода природних катастрофа и варварских инвазија и имају за циљ да покажу да је светост — кроз примере светаца из шестог века — могућа чак и у њиховим хаотичним временима. Друга књига Дијалога потпуно је посвећена животу Бенедикта и једини је древни извор за живот овог светитеља. Григорије је за свештенство написао своје Пастирско старање, дело о бризи о душама (како га он назива „уметност уметности”) и представља водич за свештенике и епископе.

Оно ставља нагласак на потребу да пастир буде човек врлине и разборитости који поучава речју и примером. Григорије је свештенослужитеља увек сматрао човеком службе, као што је видљиво из титуле коју је за себе користио: servus servorum Dei или „Слуга слуга Божјих“, коју је од тада усвојио сваки епископ Рима. Тешко је знати какав је допринос, ако га има, светац дао ономе што се данас назива грегоријанским сакраментом (мисал који се користи на миси) и грегоријанским појањем (црквена музика на латинском), али приписивање је достојна почаст Григоријевом настојању да унапреди литургије у његове дане. Западна црква обележава његов празник 3. септембра.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 175-176