Гуангву (Куанг-ву)

Гуангву (Куанг-ву) (5 пне–57 н.е.), владар, политички и војни вођа

Гуангву, или Гуангвуди (Куанг-ву ти), обновио је династију Хан за још 200 година након што је победио узурпатора Ванг Манга. Рођен је 5. п.н.е. Члан клана Лиу који је владао Кином од 202. п.н.е. под династијом Хан, његово име је било Шју (Хсиу).

Његов огранак породице Лиу је избегао прогон Ванг Манга (вл. 9–23 н.е.), али након побуне Црвених обрва, и како је Ванг Мангова моћ падала, Гуангву је такође подигао устанак и био је проглашен за цара 25. н.е. Грађански рат се наставио све до 36. н.е, пре него што су поражени сви побуњеници и други претенденти на престо.

Пошто је Чанган (Чанг-ан) лежао у рушевинама од грађанског рата, Гуангву је основао своју престоницу у Луојангу (Лојанг) на истоку, који је био престоница династије Источни Џоу (Чоу) (771–256 п.н.е.). Такође је био близу његовог дома и базе моћи. Тако је поново успостављена династија Хан постала позната као Источни Хан или Каснији Хан (25–220 н.е.), за разлику од претходног, Западног Хана који је владао из Чанг’ана (202. н.е. – 9 н.е.). Луојанг је био планирани град од пола милиона становника са огромним градским зидом пробијеним са 12 капија, окружен јарком и повезан каналом на истоку.

Гуангву је своју владавину посветио консолидацији и реконструкцији. Поставио је своје синове и присталице на кључне положаје, извршио попис земљишта, смањио порезе и стабилизовао цене купујући вишкове житарица током година обилне жетве за олакшање у годинама оскудице. Као резултат тога, привреда се опоравила.

Присталица конфучијанске идеологије, изградио је школе и проширио државни универзитет у Луојангу све док није имао 30.000 студената под његовим наследницима. Такође је ојачао систем испита како би запослио квалификоване службенике. Међутим, настојао је да се заштити од моћних званичника ослањајући се на унутрашњи секретаријат чије је особље углавном било из породица његових супруга. Наслеђе ове праксе, као и током династије Западни Хан, биле су борбе за власт и интриге између чланова различитих супружничких породица током каснијих владавина.

У спољној политици поново је потврдио кинеску моћ до њених традиционалних граница, до Сеула у Кореји на североистоку и до северног Вијетнама на југу. Његова владавина је довела до почетка емиграције Кинеза са северозападне границе према југу у долину реке Јангце (Јангзи). Ојачао је линије одбрамбених зидова на северу да би заштитио од Сјонгнуа (Хсиунг-ну). Срећом, раздор међу Сјонгнуима довео је јужну фракцију међу њима да се преда Кини 50. н.е.; било им је дозвољено да се населе у региону Ордоса и у данашњем северном Шансију и делу провинције Гансу (Кансу).

Можда је због умора од ратовања Гуангву направио грешку што није искористио слабост северних Сјонгнуа тако што је покренуо експедицију да их избаци из њиховог упоришта. Током владавине његовог унука, моћ северног Сјонгсуа је сломљена, а они су послати на запад, чиме је Кина постала владајућа у источним регионима.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 176