Албански патриоти као што је Сами Фрашери (1850–1904) почели су да агитују за независну албанску цркву 1880-их. Пре тога, православни верници су богослужење обављали у црквама које су своје вођство црпеле из аутономних цркава у суседним земљама (Грчка, Бугарска, Србија). Православље је у Албанији било успостављено у време Византијског царства, али је његов напредак заустављен, па чак и преокренут током векова турске владавине која је почела у 15. веку. Тежњи за аутономијом супротставили су се васељенски патријарх (цариградски патријарх), који је у своју јурисдикцију укључио албанске парохије, и турска влада, која је владала земљом до Првог балканског рата (1912).
Угушени у својој домовини, још 1900. албански исељеници у Румунији покушали су да створе православну цркву ван јурисдикције Васељенске патријаршије која би користила албански језик. Међутим, управо у Сједињеним Државама је основана прва Албанска православна црква. Њено оснивање је било поводом одбијања грчког свештеника да одржи парастос младом албанском националисти. Албанско-америчка заједница из Бостона одредила је Фан С. Нолија да тражи хиротонију у сврху оснивања Албанске православне цркве. Ноли је успео да стекне наклоност архиепископа Платона из Руске православне цркве (данас Православна црква у Америци), која се такмичила са Грцима за хегемонију у Сједињеним Државама. Ноли је рукоположен 8. марта 1908. године, а Платон га је задужио да оснује мисионарску цркву под јурисдикцијом Руске православне цркве. Организована је као самостална епархија 1919. Ноли је превео службу са грчког и касније превео неколико богослужбених књига.
Године 1920. Ноли се вратио у Албанију, где је имао обећавајућу политичку каријеру. Био је у кратком мандату премијер Албаније. Године 1922. сазван је конгрес да размотри верску независност. Она је прогласила постојање аутокефалне цркве, али недостатак епископског руководства представљао је велики проблем. Тај проблем је решен следеће године када је Ноли посвећен за епископа. Затим се 1926. председник (касније краљ) Зог заинтересовао за ово питање и дао своју подршку оснивању нове цркве. Први синод одржан је 1929. у краљевој вили; аутономни статус коначно је стекла 13. априла 1937. године, када је Патријаршија ослободила цркву од своје надлежности.
Фрустриран одбијањем Васељенске патријаршије да сарађује у настојањима за независност, Ноли се 1930. вратио у Сједињене Државе, где је реорганизовао албанске парохије у албанску православну америчку архиепископију. Након што је Патријаршија ослободила албанску цркву, америчка архиепископија се придружила новој аутономној јурисдикцији.
Црква је одмах пала у тешко стање са избијањем Другог светског рата и успоном марксистичке владе под вођством диктатора Енвера Хоџе (1908–1985). Хоџа је стално водио земљу ка атеизму, на крају прогласивши државу званично атеистичком државом. У почетку је затворио црквену богословију и ограничио нова рукоположења. 1967. затворио је све цркве и покушао да заустави сваку верску активност. Многе цркве су уништене, а неки свештеници ухапшени. У животу су 1990. године била само 22 свештеника.
Након доласка Хоџе на власт, америчка архиепископија је повукла своју повезаност са Црквом у Албанији, сматрајући да је руководство било компромитовано. Убрзо након тога, 1950. године, васељенски патријарх је одредио Марка И. Липу за свог епископског представника за Америку и Липа је почео да окупља албанске парохије у албанску православну америчку епархију. Липин напор поделио је америчку албанску заједницу.
Падом комунистичке власти, верска слобода је враћена у мају 1990. Васељенски патријарх је преузео вођство у обнови цркве и у јануару 1991. послао је Његово Блаженство Архиепископа Анастасија (р. 1929) за новог егзарха Албаније. Устоличен је 2. августа 1992. године за архиепископа Тиране, Драча и целе Албаније. Брзо је кренуо да поново отвори манастир Светог Влаха у Драчу, који је постао место Богословске академије Васкрсења Христовог. Отворио је и средњу црквену школу за дечаке, девет вртића и пет медицинских амбуланти.
Коначно, у јулу 1998. године поново је успостављен Свети Синод. Овај синод је у потпуности вратио аутокефални статус Цркве Албаније. Црква се придружила Светском савету цркава 1994. године. Сада тврди да има оданост око 400.000 верника у Албанији, што је око 12% становништва.
Такође видети: Православље; Васељенска Патријаршија/ Цариградска Патријаршија; Православна Црква у Америци; Руска Загранична Црква; Светски савет цркава
ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 65-67
0 $type={blogger}:
Постави коментар