Књиге које протестанти не признају као део Старог завета, али које римокатолици и неке православне цркве признају. Апокриф је грчка реч која значи „скривено“. Протестанти га користе за неколико књига које не прихватају као библијске. Католици више воле термин девтероканонски. Овај израз значи да иако књиге нису биле део првог канона Старог завета, оне су и даље меродавне. Књиге у апокрифима су Товија, Јудита, Премудрост Соломонова, Еклезијастик (познат и као Премудрост Исусова, сина Сираховог), Варух (укључујући Јеремијино писмо), и 1. и 2. Макавејска, заједно са додацима у Јестири и три додатка Данилу (Азаријина молитва и песма три Јевреја, Сузана и Бел и змај). Друге апокрифне књиге које Римокатоличка црква не прихвата као девтероканонске су: 1. и 2. Јездрина, 3. и 4. Макавејска, Манасијина молитва и Псалам 151.
ЗАШТО ПОСТОЈЕ АПОКРИФИ?
Хришћанство је настало пре него што је садржај хебрејских списа био фиксиран. Пошто су најранији хришћани говорили грчки, користили су као свој Стари завет грчку верзију хебрејских списа познату као Септуагинта. Ова верзија је садржала више материјала од онога што је на крају постало хебрејска Библија. Неке црквене вође су увек биле свесне разлике између Старог завета и хебрејске Библије. То, међутим, није постало важно све до протестантске реформације. У то време протестанти су одлучили да признају ауторитет само за књиге у хебрејској Библији. Као одговор, Трентски сабор је 1546. године објавио да су девтероканонске књиге једнако ауторитативне као и књиге у хебрејској Библији.
САДРЖАЈ АПОКРИФА
Без обзира на то да ли неко верује да књиге апокрифа имају ауторитет, неке од њих су изузетне. Неке књиге говоре народне приче. Јудита је прича о жени која је спасила свој народ када је вавилонска војска опседала њен град. Угостила је генерала противничке војске, напила га, а онда, док је спавао, одсекла му главу сопственим мачем. Сузана је прича о жени коју два старца лажно оптужују за прељубу јер је одбила да има секс са њима. Данило, још дечак, доказује да су два старца лагала. Они су погубљени. Товија говори о човеку који је ослепљен због чињења праведног дела, али му је повраћен вид.
Две књиге апокрифа, Премудрост Соломонова и Сирахова, сматрају се мудросном књижевношћу. Оне се дотичу великог броја тема, али неки људи сматрају да нису толико дубоке као књиге мудрости у хебрејској Библији, као што су Јов или Проповедник. На пример, Еклезијастик претпоставља да људи могу да бирају да буду добри све време: „Ако изабереш, можеш да држиш заповести, а да се понашаш верно је ствар твог сопственог избора“ (15.15). Такође се чини да не препознаје, као што то чини Јов, проблем незаслужене патње: „свако прима у складу са својим делима“ (16.14). Ове књиге, међутим, славе Мудрост персонификовану у веома поетским терминима, као у овом одломку из Мудрости Соломонове: „[Мудрост] је одраз вечне светлости, беспрекорно огледало Божијег деловања и слика његове доброте. Иако је само једна, она све може и, остајући у себи, све обнавља; у сваком нараштају она прелази у свете душе и чини их пријатељима Божјим и пророцима, јер Бог ништа не воли толико као човека који живи у мудрости.”
1 и 2 Макавејска говоре о страдањима јеврејског народа под персијским владарима у раним 100-тим годинама п.н.е. и како су их Макавејци довели до независности 164. п.н.е. Можда је најпознатија прича у овим књигама прича о поновном посвећењу Храма. Јевреји славе овај догађај у Хануки.
УТИЦАЈ АПОКРИФА
Иако су протестанти одбацили апокрифе, ове књиге су имале велики утицај на европску културу. На пример, композитор Георг Фридрих Хендл (1685–1759) написао је два ораторијума заснована на апокрифима: Сузана и Јуда Макавеј. Европски сликари су често сликали сцене из Сузане, Товије и Јудите. Упечатљив пример је Јудита која убија Холоферна од Артемизије Ђентилески (1597–1651). Апокрифи су чак играли улогу у европском открићу Америке. Након што је прочитао стих у 2. Јездриној, Кристофор Колумбо (1451–1506) је закључио да раздаљина преко Атлантика од Европе до Азије не може бити велика. Погрешио је, али је као резултат открио Америку.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 24-25
0 $type={blogger}:
Постави коментар