Цивилизација старог Египта трајала је око 30 векова — од 30. века п.н.е. до 30. п.н.е., када је постао део Римског царства. Египат је био значајан по својој величини и дуговечности, задржавши снажан континуитет културе упркос неколико периода превирања. Египат се развио дуж долине која окружује реку Нил у североисточној Африци, протежући се у пустињу и преко Црвеног мора. Стари Египћани водили су своје порекло од земље Пунт, источноафричке нације која је вероватно била јужно од Нубије, али њихови разлози за то нису јасни.
Још у 10. миленијуму п.н.е., култура ловаца-сакупљача који су користили камена оруђа постојала је у долини Нила, а постоје докази у наредних неколико хиљада година сточарства, изградње великих зграда и узгоја житарица. Пустиња је некада била плодна равница заливана сезонским кишама, али је можда промењена климатским променама или прекомерном испашом.
У једном тренутку су се формирале цивилизације Доњег Египта (на северу, где се делта Нила сусреће са Средоземним морем) и Горњег Египта (узводно на југу, где Нил уступа место пустињи); Египћани су их звали Та Шемау, односно Та Меху, а њихови становници су вероватно били етнички исти и културно међусобно повезани. До 3000. п.н.е. Доњи и Горњи Египат ујединио је први фараон, кога је у трећем веку п.н.е. историчар Манетон назвао Менес. Доњи и Горњи Египат никада нису били асимилирани један у други – њихове географске разлике су обезбедиле да задрже културне разлике, пошто су народи сваког од њих водили различите животе – већ су током династичког периода који је уследио, били јединствено владани. Свака је имала своју богињу заштитницу — Ваџет и Некхбет — чији су симболи на крају укључени у фараонову круну и петоструки титуларни облик његовог имена. Први фараон је такође основао престоницу у Мемфису, где је остао до 1300. п.н.е. Појава хијероглифа и трговинских односа са Нубијом и Сиријом поклапају се са раним династичким периодом.
ИСТОРИЈА
Историја старог Египта традиционално је подељена на династије, од којих се свака састоји од владара из мање-више исте породице. Често се династија дефинише одређеним преовлађујућим трендовима као резултат интереса династичке породице — на пример, многи од значајних градитеља пирамида у старом Египту били су из Четврте династије. У раним династијама имамо мало чврстих података о фараонима, па чак и наш списак њихових имена је непотпун.
Династије су организоване у широке периоде историје: рани династички период (прва и друга династија), Старо краљевство (трећа до шеста), први средњи период (седма до десета), средње краљевство (једанаеста до четрнаеста), други средњи период (од петнаесте до седамнаесте), ново краљевство (осамнаеста до двадесета), трећи међупериод (двадесет прва до двадесет пета) и прилично лабаво окарактерисан касни период (двадесет шеста до тридесет прва). Древни Египат се у суштини завршава тридесет првом династијом: следећих 900 година Египтом је најпре владао Александар Велики, затим „династија Птолемеја“, коју је основао Александров генерал Птоломеј, и коначно директно Рим.
РЕЛИГИЈА
Религија старог Египта може се описати кроз синкретизам, загробни живот и душу. Синкретизам се односи на стапање религиозних идеја или фигура, обично када су различите културе у интеракцији. У случају старог Египта, то се односи на комбинацију и преклапање локалних божанстава.
Многи богови сунца (Ра, Амон, Хорус, Атон) су прво обожавани одвојено, а касније у различитим комбинацијама. Овај процес је био кључни део египатског политеизма и вероватно је помогао у очувању културног континуитета нације током њеног огромног живота.
Сматрало се да смртни живот припрема Египћане за загробни живот. Египћани су веровали да ће физичко тело опстати у загробном животу и служити покојницима, упркос томе што је било покопано и балзамовано. За употребу покојника давали су се амајлије, талисмани, а понекад чак и мумифициране животиње. Као што је описано у Књизи мртвих (израз који се односи на корпус египатских погребних текстова), у каснијим фазама египатске религиозне историје покојницима је судио бог Анубис. Бог је одмеравао срце, за које се сматрало да држи све функције ума и стога запис о животу и понашању појединца, наспрам једног пера. Они који су били позитивно оцењени били су уведени у загробни живот; онима који нису појео би срца демон крокодил-лав-нилски коњ Амит и остали би заувек у Анубисовој земљи.
Различити делови душе – или различите душе – укључивали су ба, који се развила из раних преддинастичких веровања у личне богове уобичајене за древни Блиски исток, и који је била манифестација бога, пуног физичког ентитета која је давала дах ноздрве, личност појединца, и постојала је пре рођења тела; ка, животна снага која настаје при рођењу и претходи појединцу у загробни живот да води његову судбину; акх, врста духа који је у египатској религији у династичкој ери попримио много различитих облика; кхаибут, сенка; рен, или име; и секху, или физичко тело.
ЈЕЗИК И МАТЕМАТИКА
Египатско писање датира још од 30. до 50. века п.н.е. Рани египатски — подељен на стари, средњи и касни облик — писан је хијероглифским и хијератским писмом. Иако су се хијероглифи развили од пиктографија — стилизованих слика које се користе за знакове и етикете — они су укључивали симболе који представљају звукове (као што то чини наше модерно писмо), логограме који представљају целе речи и одреднице које се користе за објашњење значења других хијероглифа.
Превод древног египатског писања био је скоро немогућ за модерне египтологе све до открића Розетског камена од стране једног војног капетана у походу Наполеона Бонапарте на Египат, 1799. Када су се Французи предали 1801. године, британске снаге су преузеле камен и послале га у Британски музеј, где се и данас налази.
Камен је био остварење сна лингвисте, врста открића која револуционише поље. На њему је био написан декрет фараона Птоломеја V 196. п.н.е., не само хијероглифима и демотиком већ и на грчком. Пошто је стари грчки био добро познат, ово је омогућило египтолозима да упореде ова два ред по ред и дешифрују значење многих хијероглифа. Од тада је урађено много посла и усавршавања, што је значајно подстакнуто археолошким налазима из 19. и 20. века. Хијератски нумерички систем који су користили Египћани имао је слична ограничења као и римски нумерички систем: био је слабо прикладан за било шта осим за сабирање и одузимање. Као што је потврђено у папирусима Рхинда и Москве, Египћани су били способни за математику, укључујући разломке, геометрију, множење и дељење, што је све било много заморније него у модерним нумеричким системима, али је било потребно за трговину и мерење времена. Као и друге древне цивилизације, Египћанима је недостајао концепт нуле као броја, али неки историчари тврде да су били свесни и свесно користили златни пресек у геометрији.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 126-127
0 $type={blogger}:
Постави коментар