Затварање и систематско убијање милиона људи, посебно Јевреја, од стране нациста у Немачкој и Европи под немачком окупацијом од 1933. до 1945. Реч холокауст је изведена из грчке речи за жртву коју је у потпуности сагорео пожар. Понекад се користи еквивалентна јеврејска реч, Шоа.
ИСТОРИЈА
Антисемитско насиље се дешавало у Европи од средњег века па надаље, али је у холокаусту попримило монструозне размере. Нацисти су дошли на власт у Немачкој као део коалиционе владе у јануару 1933. Њихов жестоки антисемитски канцелар Адолф Хитлер преузео је диктаторска овлашћења под ванредном владавином, како је то дозвољавао немачки устав. Акција владе против Јевреја почела је скоро одмах.
У периоду од 1933. до избијања Другог светског рата, немачка влада је систематски лишила Јевреје имовине и свих грађанских права. На пример, 1933. Јевреји су изгубили грађанску равноправност и били су спречени да се баве многим професијама. Нирнбершки закони из 1935. забрањивали су сексуалне односе између „Аријеваца“ (особа које су наводно чистог немачког порекла) и Јевреја. У том истом периоду дошло је до избијања насиља над Јеврејима. Најозлоглашенија је била Кристална ноћ (Kristallnacht на немачком за „ноћ разбијеног стакла“, између 9. и 10. новембра 1938.), када је нацистичка паравојска тешко вандализирала немачко-јеврејске фирме и синагоге. Упркос насиљу, многи Јевреји нису били вољни да напусте немачке територије. Они су генерацијама живели у Немачкој и преживели су узастопне таласе спорадичних прогона. Многи други су желели да оду, али нису могли.
Избијање рата 1939. донело је драстичну промену. Како је Немачка освајала територије, посебно на истоку, број Јевреја који су живели под немачком влашћу је растао. Јевреји су морали да носе жуте значке у облику Давидове звезде; други које су нацисти сматрали непожељним морали су да носе различите значке. Нацисти су размишљали о „етничком чишћењу“ Европе извозом јеврејских становника у колонију на, на пример, Мадагаскару. На крају су, међутим, одлучили за „коначно решење“ за „јеврејски проблем“: депортовали су Јевреје у концентрационе логоре где су били експлоатисани за рад, а затим убијани када више нису били корисни. Поред тога, нацисти су спроводили ужасне медицинске експерименте на затвореницима. До јануара 1942. „коначно решење“ је било у пуној функцији. Аушвиц, Бухенвалд, Белзен, Дахау и Треблинка можда су најпознатији логори, али било је, укупно, више од 300 логора смрти.
Отпор депортацијама је постојао. Један пример је устанак у варшавском гету у априлу 1943. Али знање о логорима било је изузетно ограничено, а у многим јеврејским заједницама изгледало је боље сарађивати у депортацијама него се суочити са тренутним, насилним репресалијама од нациста. Иако су савезници који су се борили против Немачке имали поуздане извештаје о масовним истребљивањима, нису учинили ништа да ометају железнички приступ логорима. То би било релативно лако и ефикасно.
Све у свему, скоро 12.000.000 људи изгубило је животе током Холокауста. Отприлике половина њих су били Јевреји, трећина јеврејске популације у свету. Међу осталим жртвама су били комунисти, Цигани, хомосексуалци и ментално болесни.
РЕАКЦИЈЕ
Једна реакција на Холокауст био је покушај да се починиоци приведу правди. На суђењима одржаним у Нирнбергу у Немачкој, од новембра 1945. до октобра 1946. године, савезници су судили и осудили неколико нацистичких вођа. Од тада су и други нацистички лидери приведени правди. Најозлоглашенији је био Адолф Ајхман, надзорник концентрационих логора, који је погубљен 1962. године.
Друга реакција на Холокауст био је покушај да остане сећање на жртве. Структуре у бившим логорима, као што је Аушвиц, подсећају свет на злочине који су тамо почињени. Исто тако и споменици и музеји попут Музеја холокауста у Вашингтону. Књижевна дела, као што је моћни роман, Ноћ, нобеловца Елија Визела, преносе осећај ужаса логора. Поред тога, у јеврејски календар је додат нови дан, Јом ха-Шоа, на јеврејском за Дан холокауста.
Трећа реакција на Холокауст била је појачана подршка успостављању јеврејске државе на територији Палестине. Пре Холокауста многи Јевреји су се противили овом циљу или су били млаки у подршци. После Холокауста само су хасидски Јевреји наставили да се противе тој идеји. 14. маја 1948. Израел је званично проглашен државом. Јеврејска држава, Израел се сматра уточиштем за све Јевреје у временима прогона.
Коначно, многи Јевреји и хришћани су видели Холокауст као изазов вери. Чини се да доводи у питање многа њихова негована веровања о Богу. Неки су у својим традицијама пронашли ресурсе да се носе са овим злочинима. Други су сматрали потребним да модификују или напусте традиционалне тврдње. На пример, неки су закључили да Бог не може бити свемогућ. Други су закључили да после Холокауста више није могуће веровати у Бога.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 205-207
0 $type={blogger}:
Постави коментар