Покрет светости (Холистички покрет)

Покрет унутар протестантизма који наглашава могућност савршенства, односно живљења без греха. Покрет светости започео је у Сједињеним Државама током 19. века. Напори мисионара проширили су га по целом свету.

Покрет светости је израстао из учења Џона Веслија (1703–91) и методизма. Заиста, цркве светости себе виде као оне које одржавају прави методизам. Весли је поучавао да, након што су хришћани били оправдани (опроштени греси и оправдани пред Богом) кроз Божју милост на крштењу, могли су да добију други дар милости који им је обезбедио посвећење, односно који им је помогао да живе живот без греха. Циљ свих хришћана, поучавао је, треба да буде тражење савршенства.

Почетком 1800-их многи амерички методисти нису имали много користи од Веслијевог учења о посвећењу. Други, међутим, јесу, као што је проповедник препородитељ Чарлс Г. Фини (1792–1875), председник Оберлин колеџа у Охају. У тежњи ка савршенству, оснивачи покрета Светости активно су настојали да унапреде америчко друштво. Између осталог, промовисали су укидање ропства, мир, социјални рад у градским сиротињским четвртима и права жена.

Рани покрет светости разликовао се од већине протестантских цркава у то време по инсистирању да жене могу обављати било коју црквену функцију. У ствари, у црквама Светости многе жене су имале високе функције. Примери укључују Антоанет Браун (1825–1921), заређену 1853. као прва жена свештеник у америчкој цркви, и Алму Вајт (1862–1946), која је, како је сама рекла, прва жена у историји хришћанства која је имала службу епископа (постављена 1918). Поред тога, многи проповедници Светости радили су међу градском сиротињом. Пример, први организован у Великој Британији, је Војска спаса.

У првим данима, покрет светости је имао два облика. Неке цркве су напустиле већа методистичка тела да формирају сопствене независне цркве. Један пример је Веслјанска методистичка црква, основана 1843. Други је Слободна методистичка црква, основана 1860. Други људи који су фаворизовали учења светости остали су у већим црквама и покушавали да утичу на њих. Организација која их је окупила звала се Национално удружење логорских састанака за промоцију светости, основано 1867. Реч логорски састанак у називу односила се на облик окупљања уобичајен од Другог великог буђења. Путем логорских састанака методизам се широко проширио међу насељеницима на граници; 1830-их, то је значило подручје западно од Апалача, али источно од Мисисипија.

Крајем 19. века, методистички бискупи су почели да буду посебно строги у покушају да контролишу активности чланова који су проповедали целокупно посвећење. Као резултат тога, већина ових група напустила је методистичку цркву да би основала сопствене цркве. Најважније од ових цркава су Црква Назарена и Црква Божија (Андерсон, Индијана).

У 20. веку, цркве светости су имале тенденцију да се ускладе са фундаменталистичким покретом; односно тежили су да читаву Библију истичу као вербално надахнуту реч Божију. Почетком века неке цркве светости су себе називале пентикосталним. Под тим су мислили на други дар Духа који је донео посвећење. Али они су одбацили говорење у језицима и постали су оштро критични према пентикостализму. Неке цркве Светости су, међутим, дозволиле да се лечење вером практикује заједно са научном медицином.

Друштвени активизам најранијих светих верника је спласнуо у 20. веку. Цркве светости постале су надалеко познате по наглашавању пуританског начина живота: без дувана, алкохола, коцкања или посећивања позоришних представа. Старо Национално удружење за логорске састанке служило је као кровна група за многе од ових цркава под различитим називима: Национално удружење светости, Удружење хришћанске светости, а затим и Партнерство хришћанске светости.

Већ у 19. веку чланови покрета светости су озбиљно схватали иностране мисије. Данас многи чланови покрета, можда већина, живе ван Сједињених Држава.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 204-205

Гравура методистичког логорског састанка 1819. (Конгресна библиотека)