Концепти онога што је издвојено због своје божанске моћи. Религија претпоставља универзум на два нивоа. За традиционално религиозну особу, свет није хомоген. Религиозни људи ће вероватно имати дефинитивну свест о духовним местима, било да су цркве или храмови или места ходочашћа, која се разликују од обичних места, као што су домови или канцеларије. Тамо се говори пригушеним гласом и праве посебни гестови на начин поштовања.
Две речи се користе да описују оваква места и искуства: свето и свештено. Оне су биле тема две важне књиге о религији, Идеја о светом од Рудолфа Ота и Свето и профано од Мирче Елијадеа. Одражавајући начин на који ове две речи имају донекле различите нијансе, Ото је нагласио моћну, тајанствену, „нуминозну“, дрхтавицу ако не и застрашујућу, али истовремено фасцинантну и привлачну квалитету светих времена и места и божанског бића у њима. Они су се кретали од горућег грма и врха планине Синај како их је Мојсије познавао до данашњих божанских сусрета. Елијаде је говорио о људскијим светим местима и временима, као што су храмови и празници. Али он је препознао да оне на крају зависе од „теофанија“ или божанских манифестација које су их обележиле и издвојиле.
У сваком случају, религија у било чему сличном њеном традиционалном облику треба да има у својој сржи свест о светом и свештеном. Мора препознати да је Бог или коначна стварност потпуно другачији од људског света, суочавајући га са страшном снагом и присуством.
Религија додаје још нешто. Каже да су између светог и обичног света „врата и прозори“. Бог се може открити људима, а људи могу устати да виде божанско. Ова „врата и прозори“ су област религије, јер су то речи, списи, мистична или визионарска искуства; светиње, храмове, ритуали, свете игре, свети дани и света места, који саопштавају свету оно што је свето.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 207-208
0 $type={blogger}:
Постави коментар