Скуп религија које су настале и које се посебно практикују у Индији. Хиндуизам је нешто као кровни термин. Укључује сваку индијску верску праксу која не тврди да припада другој религији. Ипак, већина ових религија има одређене карактеристике, као што је признавање ауторитета светих текстова познатих као Веде.
ИСТОРИЈА
Прве верске праксе на индијском потконтиненту о којима имамо икаква посебна сазнања су оне из цивилизације долине Инда (3500–1500 п.н.е.). Наше знање о овим праксама је, међутим, ограничено на физичке артефакте које је тешко протумачити. Ови артефакти укључују печате који као да приказују особу како медитира и базен који изгледа дизајниран за ритуално купање.
Према традиционалној европској проучавању, религија Веда је донета у Индију око 1500. п.н.е. Традиционално индијско проучавање тврди да је настала у Индији много раније. Праксе о којима највише знамо биле су разрађене јавне жртве које су спонзорисали богати покровитељи и изводили свештеници. Неки делови Веде сведоче о томе шта је можда било популарније: чини и загонетке коришћени у медицинске сврхе.
Почевши можда око 600. п.н.е. спекулације о Ведама довеле су до филозофских текстова познатих као Упанишаде. Нешто касније практичнији научници систематизовали су хиндуистички начин живота у Смрити или Дармашастрама, од којих су најважнији били Закони Мануа. Током много векова митолошки материјал се развио у корпус литературе познат као итихаса-Пурана. Укључује огромну епску песму Махабхарату и њен посебно поштован део, Бхагавад-Гиту.
Од 500. до 1500. године нове ере обликовао се хиндуизам какав данас познајемо. Почевши од јужне Индије, покрет оданости божанствима (бакти) привукао је људе који су подржавали повратак будизма назад у хиндуизам. Хиндуси су почели да граде храмове за смештај својих богова и богиња. Формулисане су ортодоксне филозофске школе, посебно различити облици веданте. Тантризам, традиција езотеричних ритуала, пружио је алтернативна средства за ослобађање. На крају је разрађена и софистицирана религиозна литература израсла на језицима свакодневног живота.
ВЕРОВАЊА
Практично сви облици хиндуизма признају ауторитет Веде, али то не значи да из ње изводе било какав специфичан садржај. Не постоји хиндуистичко веровање, а хиндуизам обухвата много различитих веровања.
На пример, неки хиндуисти су политеисти (обожавају више од једног бога), неки су хенотеисти (признају много богова, али су посвећени једном), неки су монотеисти (признају и обожавају Бога као једног), а неки су атеисти (поричу да Бог постоји). Уместо да обожавају личног Бога, хиндуистички атеисти могу постулирати да једна, не-лична стварност лежи у основи света појава. Индуси који су монотеисти углавном виде многе хиндуистичке богове као различите манифестације једног истог Бога.
Веде славе богове као што су Индра, Агни, Сурја, Варуна и, мало касније, Прађапати. Богови Пурана су генерално груписани заједно под тријадом Брама творац, Вишну чувар и Шива разарач, заједно са њиховим супругама Сарасвати, Лакшми и Парвати. Стварно хиндуистичко обожавање тежи да се фокусира на нешто другачију тријаду: Вишну са својим аватарима Кришном и Рамом (понекад и Будом и Исусом) и његова супруга Лакшми; Шива са супругом Парвати и његовим сином Ганешом; и Деви, богиња, посебно у облику Дурге и Кали. Много обожавања се такође фокусира на божанства локалног села, често жене, која се могу или не морају поистоветити са паниндијским божанствима која су управо именована.
Упркос овој плуралности, већина Хиндуса дели низ веровања о структури живота и универзума. Верују да се након смрти жива бића поново рађају. Услови њиховог поновног рођења су одређени тиме да ли је њихово делање (карма) било морално добро или лоше. Универзум се такође мења између стварања и уништења, иако је број година у сваком циклусу огроман. Већина Хиндуса такође признаје да је крајњи религиозни циљ постизање ослобођења (мокша) из циклуса поновног рођења (самсара).
ПРАКСЕ
Хиндуистичке праксе су различите као и хиндуистичка веровања.
Кодекси дарме, религиозно одобреног поретка, разматрају праксу у смислу санатана дарме, реда који се примењује универзално. Према овом редоследу, оно што треба да се уради је одређено варном (ритуалном класом) у којој је неко рођен и ашрамом (стадијумом живота) у којем се налази. У младости, мушкарци из прве три варне треба да проучавају Веду; у зрелости треба да се жене, издржавају домаћинство и рађају децу, посебно синове; у старости се одричу дужности. Неки чак предузимају и четврти корак, познат као санњаса, у којем се потпуно одричу свог имања и идентитета и траже коначно ослобађање од поновног рађања.
Хиндуистички закони дају много мање слободе женама. Према Мануовим законима, „Њен отац је чува у детињству, њен муж је чува у младости, а њени синови је чувају у старости. Жена није способна за независност.” Међутим, ово тешко да је праведно за многе хиндуистичке жене кроз векове познате по својим достигнућима у интелектуалним, политичким, војним и верским областима. На пример, многи лекари у Индији данас су жене.
Овај животни циклус прати низ обреда прелаза познатих као санскаре. Најважније је вероватно иницијација дечака у ведско проучавање. Они који проучавају Веде идеално обављају ведске ритуале током својих радних година и пензионисања. Ведски ритуали сумрака, познати као сандја и који се изводе ујутру и увече, наглашавају ритмове свакодневног живота.
Далеко најчешћа пракса обожавања у хиндуизму је пуђа, обожавање бога у облику слике било код куће или у храму. Бројни празници наглашавају хиндуистичку годину. Ходочашће на света места понекад укључује милионе поклоника истовремено. Бројне духовне дисциплине (јоге) покушавају да произведу коначно ослобађање од поновног рађања. Не треба занемарити ни многе завете које Хинду жене дају. Иако хиндуизам често наглашава религиозну улогу мушкараца, жене су важне учитељице своје деце. На пример, Мохандас Ганди је своју верску озбиљност приписао дубокој религиозној оданости своје мајке.
ОРГАНИЗАЦИЈА
Хиндуизам је пре свега религија породице. Могуће је бити побожни хиндуиста и никада не крочити у храм. Породице, међутим, учествују у ширим верским институцијама. Све хиндуистичке породице су класификоване у смислу касте (ђати) и ритуалне класе (варна). За оне породице које учествују у ведским церемонијама, гуру или духовни учитељ је важан ауторитет.
Астролози се сматрају важним духовним саветницима. Многи Хиндуси их консултују у свим важним приликама, посебно рођењу и венчању. Хиндуси такође консултују одрицатеље (саду). У прошлом веку или отприлике то је укључивало такве истакнуте личности као што су Рамакришна Парамахамса, Шри Ауробиндо и Рамана Махарши. Одрицатељи су обично чланови институција, на пример, манастира које је основао велики индијски филозоф Шанкара.
ХИНДУИЗАМ ДАНАС
Од 19. века, хиндуизам се суочио са многим изазовима. Један је био како реаговати на британске владаре, који су хиндуистичке традиције сматрали назадним. Брамо Самађ, који је основао Раџа Рам Мохан Рој (1772–1833), настојао је да модернизује хиндуизам. Арја Самађ, коју је основао Дајананда Сарасвати (1824–83), уместо тога је настојао да прочисти хиндуизам враћајући се његовим ведским коренима.
Други изазов је био како се носити са животом на нехиндуистичким територијама. Почевши од 19. века Хиндуси су емигрирали у источну и јужну Африку, Западну Индију, Аустралију, Велику Британију, Канаду и на крају Сједињене Државе. Они који су то урадили су формулисали шта значи бити хиндуиста у овим земљама. Нарочито од 1960-их, неки Хиндуси су путовали ван Индије као мисионари.
Још један изазов био је како одговорити на британску владавину у Индији. Који је био одговарајући начин да се Хиндуси боре против Британаца? У 19. веку Б. Г. Тилак је прочитао Бхагавад-Гиту као позивање Индуса на оружану борбу. Међутим, почетком 20. века, Мохандас Ганди ју је користио да заговара ненасиље.
Индија је стекла независност 1947. Од тада, Хиндуси су се жестоко расправљали око тога да ли Индија треба да буде секуларна или хиндуистичка држава. Гандијеви наследници, Конгресна партија, фаворизовали су секуларну државу. Други су заступали идеал хиндутве, „хиндуизма“. Према овом идеалу, хиндутва није религија већ традиционална култура Индије. Сви грађани Индије би то требало да прихвате, чак и ако су муслимани, хришћани, Парси, Сики или џаини или имају неки други верски идентитет.
Бројне организације заговарају идеал хиндутве. Они укључују RSS (Национално услужно друштво), VHP (Светски хиндуистички конгрес) и BJP (Баратија Џаната странку), политичку странку која је владала Индијом током 1990-их и раних 2000-их.
Агитујући за хиндутву, ове групе су за свој симбол узеле наводно родно место Раме. Џамија је стајала на том месту, али је 6. децембра 1992. маса наклоњена хиндутви срушила. Њихове акције изазвале су нереде у којима је убијено на хиљаде људи, углавном муслимана. 2001. године поново је избило насиље над муслиманима, посебно у западној индијској држави Гуџарат, што је резултирало стотинама мртвих. У лето 2004. BJP је изгубила националне изборе. Међутим, прерано је рећи какав ће бити крајњи исход притиска на хиндутву.
ЗНАЧАЈ
Хиндуизам је религија отприлике једне седмине светске популације. Поред тога, остатку света је дала богату традицију религиозне мисли, књижевности и уметности, као и примере дубоке верске оданости.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 199-202
0 $type={blogger}:
Постави коментар