Начини на које се религија односи на еволуцију. Еволуција је идеја да су се живот, а понекад и људска култура, развили од једноставних до сложенијих облика.
Еволуција је стара идеја. Неки антички филозофи, као што је римски песник Лукреције (око 95–55. п.н.е.), већ су писали о томе. Али еволуција је дошла на своје место у Европи и Северној Америци током 19. века. Две врсте еволуције су посебно важне у погледу религије. Једна је теорија да се живот на Земљи развијао током периода од стотина милиона година. Данас скоро сви угледни научници — и велики број религиозних људи — прихватају ову теорију. Друго је питање да ли је сама религија еволуирала.
Теорија еволуције живота неодвојива је од имена Чарлса Дарвина (1809–82). Дарвин је 1859. објавио О пореклу врста. То је теорију еволуције учинило неизбежном. Дарвин заправо није предложио идеју да је живот еволуирао. Други, као што је Жан Батист Ламарк (1744–1829), већ су то учинили. Ни Дарвин није тврдио да је живот еволуирао из неживе материје. Та идеја је дошла тек касније. Дарвин је показао како еволуција може да функционише. Предложио је теорију „природне селекције“. По његовом мишљењу, облици живота се стално мењају, макар и на мањи начин. Само најбољи облици опстају. Реч „најбољи“ овде значи најбољи у стању да се такмичи за ресурсе и репродукује.
До краја 19. века теорија еволуције је била широко прихваћена од стране теолога, као и од научника.
Али у 20. веку појавила се реакција против еволуције међу неким америчким протестантима. Ово је био фундаментализам. Осим што су одбацили еволуцију, фундаменталисти су се противили историјским методама проучавања Библије и покрету у хришћанству који је наглашавао друштвене реформе. 1925. фундаменталисти и научници су се сукобили у чувеном „суђењу мајмунима“ Џону Скоупсу у Дејтону, у Тенесију. Оптужен је да је прекршио закон тако што је предавао еволуцију на часу биологије. Средином 1970-их фундаменталисти су почели да захтевају да јавне школе у Сједињеним Државама подучавају „науку о стварању” поред еволуције. Скоро сви угледни научници одбацују „науку о стварању“ као лажну.
За разлику од фундаменталиста, многи су прихватили еволуцију без одбацивања традиционалне религије. Заиста, сам Дарвин је читавог живота остао посвећен хришћанин. Неки су тврдили да се наука бави чињеницама, док се религија бави вредностима. Ово је био став немачког теолога Албрехта Рича (1822–89). Други су тврдили да биолошка еволуција објашњава материјалне аспекте људског живота, али не и његову менталну или духовну страну. Ово је био став А. Р. Валаса, Дарвиновог сарадника, и Рудолфа Отоа, филозофа религије. Други, као што је католички свештеник Пјер Тејар де Шарден (1881–1955), су поучавали да се људски дух развија.
Током 19. и раног 20. века, неки антрополози, посебно у Великој Британији, расправљали су о томе да ли је сама религија еволуирала. Много пре Дарвина, шкотски филозоф Дејвид Хјум (1711–1776) је сугерисао да је сва религија израсла из политеизма, обожавања многих богова. У 19. и раном 20. веку неки мислиоци су тврдили да је религија почела другим облицима: веровање у духове (Херберт Спенсер), „болест језика“ (Фридрих Макс Милер), веровање у духове (Е. Б. Тајлор), моћна, нелична, електрична сила која се зове мана (Р. Р. Марет). Најпознатија фигура је можда била Џејмс Џорџ Фрејзер. Он је поделио људску историју на три етапе: магију, религију и науку.
После Првог светског рата антрополози су одбацили све ове идеје. Што је још важније, они су одбацили покушај да се идентификује један низ корака кроз које је религија еволуирала у форме које познајемо данас. Већина мислилаца који говоре енглески остали су сумњичави према теми еволуције религије.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 140-141
0 $type={blogger}:
Постави коментар