Зло

Оно што је лоше, ипак јесте. Можда је најтежи проблем у религији проблем зла. Ако је Бог или коначна стварност добро, зашто постоји зло? Зло је озбиљна патња у уму или телу, посебно када се бол сматра неправедним и незаслуженим. То је оно што није онако како ми верујемо да је замишљено и требало да буде: невино дете коме се намећу окрутна мучења, страхоте рата и куге, било које биће које није у стању да испуни живот за који је рођено. Чини се да је зло дубоко укорењено у нашем свету, али зато што религија жели да сагледа ствари из перспективе изнад света и из које тумачи све што се у њему дешава, мора рећи нешто о разлозима зла.

јудаизам, хришћанство и ислам у основи виде зло као резултат непослушности Богу створења која имају слободну вољу да се повинују или не. У неким традиционалним причама, прво су анђели, који су се побунили против Бога, постали ђаволи и демони, иако је појам ђавола стран у јудаизму. Тада су људи, као у причи о Адаму и Еви у рајском врту, својом вољом подлегли злу, иако су били искушени од ђавола. Увођењем ђавола и демона, као и људи, ове приче као да говоре да није свако зло директно последица људских активности. У хришћанству такође постоји зло уграђено у природу — поплаве, суше, окрутност животиња. Можда се враћа на космичку побуну и „пад“ пре него што су људи дошли на сцену. Гностицизам, религија античког света повезана са јудаизмом и хришћанством, сматрала је да је цео наш свет направио „демијург“ или нижи и некомпетентни бог са мало добре воље према људима, који је промашио посао обликовања овог конкретног пребивалишта живота. Спасење је потпуно ван овог света, назад у Дворане Светлости из којих смо на крају дошли, пре него што смо били заробљени у демијурговом нереду злог света.

Зороастризам је усвојио дуалистички поглед, говорећи да је свет бојно поље између Ахура Мазде, Господара Светлости, и Ахримана, извора зла; у једном погледу, ова двојица су вечни принципи, иако ће Ахура Мазда на крају превладати у овом свету. Та перспектива је вероватно утицала и на друге западне религије, као када је у хришћанству наглашена улога Сатане као Кнеза таме и великог противника Бога, а овај свет се посматра као привремено његов домен. На Истоку, зло се у основи приписује карми, или узроку и последици из наших мисли, речи и дела, и из незнања, не сагледавања ствари онаквима какве оне заиста јесу и непроцењивања исправног резултата дела. Не постоји само индивидуална, већ и групна карма, заједница, нација, света у целини, а у њу се може и заплести.

Религије су такође говориле да неко очигледно зло заправо није такво, већ има сврху у еволуцији, у образовању људи или у учењу невезаности, и да га тако доживљавају само они несавршеног духовног развоја. Ипак, проблем зла се несумњиво мора сматрати нерешеним у потпуности. Многи људи који у потпуности одбацују религију то чине на основу њене привидне неспособности да се носи са проблемом зла у свету који је створио добри Бог.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 139-140