Јудаизам у Америци

Пракса јудаизма на западној хемисфери. Овај унос се посебно односи на јудаизам у Сједињеним Државама. До краја 20. века та јеврејска заједница била је друга по важности на свету после јеврејске заједнице у Израелу.

Као резултат европског интелектуалног покрета познатог као просветитељство (18. век), Јевреји су добили пуна грађанска права. То се прво догодило на америчком тлу. Са америчком независношћу и усвајањем Устава САД, Јевреји су могли да учествују у савезној влади, да буду на савезној функцији и да траже правну заштиту на савезним судовима. Статус Јевреја у разним државама био је нешто другачији. На пример, у то време неке државе су још увек захтевале од законодаваца да исповедају своју веру у Бога „Оца, Сина и Светога Духа“. Овај услов је искључио из власти не само Јевреје, већ и све који нису били тринитарни хришћани.

Прва јеврејска заједница у ономе што ће касније бити Сједињене Државе основана је у Новом Амстердаму (касније у Њујорку) у септембру 1654. Крајем 18. века (1800.), отприлике 2.000 Јевреја је живело у Сједињеним Државама. Већина њих се у великој мери асимилирала у америчко друштво. Асимилација — на пример, употреба енглеског језика у богослужењу, усвајање нејеврејске исхране — била је предодређена да буде питање по коме ће се америчка јеврејска заједница поделити.

Током 19. века, два таласа јеврејских имиграната приступила су овом питању на два различита начина. Отприлике до 1880. већина јеврејских имиграната била је немачког порекла. Развили су далекосежне идеје о томе како прилагодити јудаизам америчкој ситуацији. После неколико покушаја током века, реформски јудаизам се коначно спојио 1870-их. У тој деценији у Синсинатију је формирана Унија америчких јеврејских конгрегација. Основан је Колеџ јеврејске уније за обуку рабина.

Затим је од 1881. до 1914. други талас јеврејске имиграције стигао на америчке обале. Нови имигранти су дошли из источне Европе. Они су знатно надмашили Јевреје који су већ живели у Америци. Они су такође одбацили реформски јудаизам у корист одржавања својих традиција, а неки су основали Јеврејско теолошко семениште у Америци. Године 1913. основали су и Уједињену синагогу Америке. Оне су постале централне институције конзервативног јудаизма. Иако је овај нови облик јудаизма прихватио промену као неизбежну, он је такође инсистирао на променама које су и даље поштовале јеврејске традиције.

После Првог светског рата дошло је до спајања ортодоксног јудаизма. Његова главна институција био је Јешива колеџ, касније Јешива универзитет, основан 1928. Конзервативни мислилац, Мордекај Каплан, додао је још једну врсту јудаизма америчкој мешавини: реконструкционизам. Реконструкционизам наглашава јудаизам не као религију, већ као цивилизацију која се стално мења. Са успоном Хитлера, реформисани Јевреји су започели потез да поврате традицију коју су напустили. После Другог светског рата, ултраконзервативне хасидске заједнице населиле су се у Сједињеним Државама. Најбољи пример је заједница Лубавич у Њујорку.

У другој половини 20. века амерички јудаизам је још увек водио преговоре о сукобу између очувања традиције и прилагођавања америчком окружењу. Једно веома важно питање односило се на место жене у заједници. Реформски и реконструкционистички јудаизам постављао је жене за рабине. Ортодоксни су то одбили. Конзервативни покрет је на крају одлучио да поставља жене, али неки у заједници су наставили да се опиру овом потезу.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 247-248

Амерички војник пали менору поводом првог дана Хануке