Функционализам

Једна од најпопуларнијих теорија религије у 20. веку. Функционализам је био посебно важан друштвеним научницима.

Антрополог Бронислав Малиновски сковао је реч „функционализам“. Користио га је да опише шта је мислио да научници треба да раде када проучавају културе, укључујући религије. До његовог времена антрополози су покушавали да идентификују фазе кроз које су се развијале култура и религија. Добар пример је позната књига Џејмса Џорџа Фрејзера, Златна грана. Малиновски је предложио да научници уместо тога ураде нешто друго. Предложио је да се ограниче на једну културу и проучавају ту културу као функционалну целину. Ово полазиште одредило је циљ проучавања религијских веровања или обреда. Према Малиновском, научници би требало да објасне ова веровања и ритуале у смислу које функције испуњавају, односно у смислу онога што чине за културу у целини. Скоро сваки социолог и антрополог који је проучавао религије следио је савет Малиновског до 1960-их.

За функционалисте, функција не значи сврху. Људи врше верске радње у одређене сврхе. На пример, усред суше људи који живе у пољопривредној заједници могу се молити за кишу. Али функционалисти не би сматрали да је функција молитве добијање кише. То је зато што је молитва за кишу заправо не производи. Малиновски је волео да каже да је функција верских ритуала испуњавање биолошких и психолошких потреба. Дакле, молитва за кишу усред суше може функционисати да ублажи анксиозност.

Научник који је изузетно утицао на Малиновског био је Емил Диркем. За разлику од Малиновског, Диркем је истицао друштвене, а не психолошке функције. За њега је једна важна функција религије била да интегрише људе у друштво. Каснији социолог, Петер Бергер, сугерисао је да је религија функционисала за легитимне културне креације. На пример, у Северној Америци деца традиционално узимају презиме свог оца. Али исто тако лако су могли узети и мајку. Религија је, рекао је Бергер, помогла да садашње праксе изгледају легитимно. У Новом завету апостол Павле пише да је отац глава породице, као што је Исус глава цркве.

Функционализам је имао своје критичаре. Неки га оптужују да оправдава ствари које стоје. Према њима, функционализам претпоставља да друштво функционише. Превиђа аспекте друштва које би можда требало променити.

Ова критика се може односити на неке функционалисте. Не односи се на све. На пример, Карл Маркс је изнео тврдње о религији које су сличне функционализму. Религију је назвао опијатом маса. Мислио је да религија помаже људима да толеришу бедне друштвене прилике. Али за Маркса то није била добра ствар. Попут опијума, религија је опљачкала масу енергије. Као резултат тога, нису успели да ураде оно што је било потребно да елиминишу своју беду.

Други критичари функционализма постављају питање колико он заправо објашњава. Размотримо пример заједнице пољопривредника која се моли за кишу. Психолошки тестови могу показати да ли одређена молитва заиста ублажава анксиозност. Али да ли то објашњава зашто се заједница моли? Можда не. И други поступци могу ублажити анксиозност. Заједница би могла жртвовати богу кише, или би једноставно могла одржати састанак на којем би чланови заједнице поделили своје бриге.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 160-161

Бронислав Малиновски