Вера

Стање духа којим су религиозни људи у стању да изнутра прихвате и делују у складу са учењем религије. Вера је потребна посебно када постоји мало спољашњих доказа да је религија истинита. У најпознатијој дефиницији вере, оној из Посланице Јеврејима у хришћанском Новом завету, то је „уверење у оно чему се надамо, уверење о стварима које се не виде“.

ДА ЛИ ВЕРА ПОСТОЈИ У СВИМ РЕЛИГИЈАМА?

Током 1950-их, професор на Харварду, Вилфред Кантвел Смит (1916–2000), дао је предлог који је проширио ову употребу речи „вера“. Он је рекао да уместо о религијама, научници треба да говоре о вери и кумулативним традицијама. И уобичајена употреба и Смитов предлог имплицирају да се вера налази у многим, ако не у свим, религијама.

Заправо, научници се не слажу око тога да ли већина религија укључује веру. Неки имају уски поглед и веру чине карактеристичном за јудаизам, ислам, а посебно хришћанство. Они наглашавају начине на које се оно што изгледа као вера у другим религијама разликује од вере која карактерише јудаизам, хришћанство и ислам. Други признају ове разлике, али тврде да се религиозни елементи других веровања и даље сматрају вером. Они мисле да су остали једноставно преуско дефинисали веру.

Параграфи који следе користе илустрације из различитих религија, не само из јудаизма, хришћанства и ислама. Читаоци треба да схвате да ове илустрације нуде грубе апроксимације које не би сви прихватили.

ВРСТЕ ВЕРЕ

Вера има различите нијансе значења у религији. У неким контекстима то углавном значи верност, сталну оданост обожавалаца Богу и Бога човечанству чак и када све изгледа најмрачније. То је, дакле, заиста нека врста унутрашње стабилности карактера и предвидљивости радње. Муслимани могу делимично да изразе овај став када своју веру исповедају речима шехадета: „Изјављујем да нема Бога осим Бога (Алах), и да је Мухамед његов посланик." Ово је свакако став који је Јов показао у Библији.

У римокатолицизму вера пре свега значи признавање истина религије, које су садржане у утврђеним догмама и доктринама. Најосновнији изрази ових истина су вероисповедања. До таквих учења се може доћи делимично разумом, а не једноставним прихватањем. Протестанти, такође, посебно протестанти лаици, понекад мисле о вери као о веровању у тврдње, на пример, да Библија не садржи грешке.

Многи протестантски теолози наглашавају да вера није толико говорење да неко верује у одређене „претпоставке“ већ пре став зависности и поверења у Бога, посебно како је откривено у Христу. Стога је то унутрашњи став и можда емоционална диспозиција колико и интелектуални оквир, иако може укључивати ово друго. Чини се да се слична врста вере може наћи у хиндуизму, на пример, када Кришна каже Арђуни пред крај Бхагавад-Гите: „Напусти сву дарму; веруј само мени; ослободићу те од свих зала; не бој се“ (18,66). Узмите у обзир и поверење које неки присталице будизма Чисте земље полажу у „првобитни завет“ Буде Амиде и које следбеници Нићирена имају у Лотос сутру или једноставно у моћ певања хвале Лотос сутре у фрази „Нам Мјохо Ренге Кјо.“

Неки верују да вера искључује сумњу, али се не слажу сви. Теолог Пол Тилих (1886–1965) сматрао је веру као отвореност према коначној стварности која је потпуно ван човековог разумевања. За њега је чак и искрена сумња била облик вере. Неки модерни будистички учитељи су веру представили као једноставно спремност да се узму, рецимо, Будине четири племените истине као „радна хипотеза“, чија ће коначна истина или неистина бити одређена не у теорији већ у пракси.

ВЕРА И РАЗУМ

Филозофи, посебно западни филозофи под утицајем хришћанства, често су размишљали о односу вере и разума. Нису се договорили око одговора.

Једна позиција сугерише да вера употпуњује разум. Ово гледиште је било популарно код средњовековних мислилаца као што је Тома Аквински. Неке истине, сматрају ови мислиоци, могу се утврдити разумом, као што је постојање Бога, али то није сва истина која постоји. Вера употпуњује разум ставовима да је, на пример, Бог Тројица, а Исус је Бог.

Друга позиција потврђује управо супротан став, да вера не долази после разума, већ пре. То јест, свако резоновање полази од претпоставки, пропозиција за које резонант претпоставља да су истините. Без тих претпоставки, разлози не могу ништа. Дакле, чак и разум захтева неку врсту вере, наиме веру у пропозиције од којих полази. Средњовековни хришћански теолог, Анселм од Кентерберија (око 1033–1109), сажео је ово гледиште фразом credo ut intelligam, „Верујем, да бих разумео“.

Могућа је и трећа позиција. Ово је став да вера и разум припадају два различита домена. У овом погледу, питање вере и разума погрешно усваја „интелектуалистички“ поглед на веру. Оно види садржај вере као низ тврдњи о којима разум може донети суд. У другачијем погледу на веру — на пример, ако се вера посматра као став поверења — питање може нестати.

Други, међутим, сматрају да је ова позиција превише једноставна. Вера може бити став поверења у Бога, али тај став подразумева задржавање неких тврдњи, попут тврдње да Бог постоји. Неки који заступају ово гледиште налазе напетост између вере и разума. Заиста, они славе напетост и подстичу религиозне људе да верују упркос апсурдности онога у шта неко верује или чак, у екстремним случајевима, због апсурда.

ОДАКЛЕ ВЕРА?

Вера се може извести на различите начине. Унутрашња психолошка динамика може гурнути особу ка једном или другом религијском систему. Може произаћи из искуства, било мистичног или обраћења, или само из искуства животних проблема који указују на одређену религију као одговор. Обожавање и живот у „заједници вере“ могу подстаћи особу да пожели да учествује у тој вери и учини је својом.

Према Курану, као и многим хришћанима, вера је Божји дар. За друге, вера захтева да се у неком тренутку направи „скок“ и да се афирмишу ствари изван разума и вида. Приврженост вери тако постаје слободан и потпуно дат избор. Неки би рекли да је доношење таквог избора у вези са животом смисао вере, као и религије.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 143-145

Шинтоистичка вера