Апостол Павле, зван и Савле; најутицајнији ранохришћански мисионар.
Његова писма чине велики део Новог завета. Павле је рођен у граду Тарсу, сада у јужној Турској. Из његових списа се јасно види да је имао добро образовање на грчком. Био је и изузетно верујући Јеврејин. Када се хришћанство први пут појавило, он му се оштро супротставио. Али на путу за Дамаск, сада у Сирији, имао је визију Исуса на небу. Као резултат тога, почео је да заступа хришћанство. Његова порука је била усредсређена на Исусову смрт и васкрсење. Његови списи практично ништа не говоре о томе шта је Исус учио или радио током свог живота.
Почевши од Антиохије на реци Оронт (јужна Турска), Павле је путовао широм данашње Турске и Грчке, оснивајући хришћанске цркве. На основу Дела апостолских, традиционално се каже да је Павле обавио четири мисионарска путовања. Павлова сопствена писма чине да овај план пута изгледа помало вештачки. Павлови напори изазвали су много немира. Приликом посете Јерусалиму је ухапшен. Пребачен је у Цезареју и тамо је провео две године у затвору. Затим је пребачен у Рим. Претпоставља се да је умро у Риму под царем Нероном (владао, 54–68. н.е.).
Традиција Павлу приписује 14 књига Новог завета. Ово су писма која је Павле наводно написао. Од ових књига, скоро сви савремени научници прихватају седам као истински од Павла: Римљанима, 1. и 2. Коринћанима, Галатима, Филипљанима, Филимону и 1. Солуњанима. Практично сви савремени научници одбацују Јеврејима као Павлову; у ствари се и не тврди да ју је Павле написао. Већина савремених научника такође одбацује 1. и 2. Тимотеју и Титу као Павлове, јер се баве проблемима који још нису постојали када је Павле умро. Научници су такође поставили питање да ли је Павле написао Ефесцима, Колошанима и 2. Солуњанима.
Павле је пре свега преобратио нејевреје у хришћанство. Ово је изазвало велику контроверзу, јер су сви најранији хришћани били Јевреји. Они су, наравно, поштовали Тору. Питање је било: да ли људи морају да поштују Тору да би прихватили Исуса као Месију? Апостоли у Јерусалиму — Исусови најближи следбеници — одговорили су да; Павле и његови сарадници су одговорили не. Неки су отишли и даље. Рекли су да у новом Исусовом добу људи могу да раде шта хоће.
Решавајући ову ситуацију, Павле је развио своје најизразитије идеје. Између осталог, он је сажео ове идеје када је писао хришћанима у Галатији: „Човек се не оправдава делима закона [поштовање Торе] већ вером у Исуса Христа“ (Галатима 2,16). Павлова брига у овом и другим стиховима је оправдање: Шта људе чини прихватљивим у Божјим очима? У Павловим очима, поштовање Торе то не може учинити, јер нико савршено не држи Тору. Уместо тога, сви људи греше и стога заслужују Божју казну. Само смрт и васкрсење Исуса могу учинити људе, како Јевреје тако и нејевреје, прихватљивим за Бога. Објашњавајући ове ставове, Павле говори о благодати и вери. Исусово спасоносно дело показује Божју милост јер се даје бесплатно. Људи примају тај дар кроз веру у Исуса.
Хришћани су врло рано почели да праве збирке Павлових писама. На пример, 2. Петрова, најновија књига у Новом завету, упућује на ова писма (3.15–16). Али људи су се препирали око тога ко је исправно протумачио Павла. Гностички учитељ Маркион је тврдио да представља Павлово право учење. Католичка и православна црква су биле успешније у тражењу Павловог наслеђа. Павлове идеје оправдања биле су посебно важне у римокатолицизму и протестантизму. Посебно су снажно утицали на мислиоце као што су Августин Ипонски, Мартин Лутер и Жан Калвин. Ови мислиоци су у Павловим одговорима на конкретна питања о поштовању Торе пронашли општије принципе на којима се граде хришћанска учења.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 336-337
0 $type={blogger}:
Постави коментар