У Сједињеним Државама, као и у многим другим земљама данас, религија и политика — црква и држава, како их често називају — требало би да буду одвојене. Заиста, већина људи се слаже да је верска слобода добра ствар, иако се не слажу око тога шта то значи. Американцима може изгледати изненађујуће да је у историји света такво раздвајање религије и политике врло скорашњи развој и изузетак од широко распрострањене норме. На већини места током већег дела историје, религија и политика су биле блиско повезане.
РЕЛИГИЈА И ВЛАДА У ПРЕДМОДЕРНО ДОБА
До пре око 300 година, већина људи је претпостављала да је религија неопходна за добру власт. Било би тешко наћи државу која није имала везе са религијом.
Први градови су настали у јужној Месопотамији (данашњи јужни Ирак). Развијали су се око храмова, а њима су управљали свештеници храмова. Стари Египћани су свог краља, званог фараон, сматрали богом. На земљи је био бог Хорус; после смрти постао је бог Озирис.
И у јужној и источној Азији влада и религија су биле блиско повезане. Почевши од око 1100. године пре нове ере, кинески цареви су тврдили да владају у складу са Небеским мандатом. Касније су званичници кинеске владе провели много времена изводећи култ Конфучија. У Индији су различити владари промовисали различите религије, као што су хиндуизам и џаинизам. Један познати цар, Ашока, промовисао је хармонију међу свим религијама, али је посебно фаворизовао будизам. Будизам је обезбедио основу за владу и у другим деловима јужне и југоисточне Азије, као што су Шри Ланка, Бурма и Тајланд.
У Јужној Америци пре доласка Колумба, за цара Инка се говорило да је божански. Астечки државни ритуали у Темпло Мајору у Теночтитлану (сада Мексико Сити) су озлоглашени по људским жртвовањима која су приношена.
Грчке и римске државе имале су своје званичне верске праксе, док је свака од „аврамских“ вера – јудаизам, хришћанство и ислам – подржавала владе. У старом Израелу блиска веза повезивала је краљеве са Храмом у Јерусалиму. Данас је Израел јеврејска држава. Почетком 300-их година н.е. цар Константин је хришћанство учинио легалном религијом; у касним 300-им годинама нове ере, цар Теодосије га је учинио једином дозвољеном религијом. Хришћанство је остало званична религија европских земаља и влада које су успоставили Европљани све до оснивања Сједињених Држава. Ислам није прихватио идеју да су религија и влада одвојене сфере. За већину муслимана најбоља влада је влада која поштује Божје законе.
Људи су навели неколико разлога за тако близак однос између религије и владе. Један од разлога је тај што религија чини да влада изгледа легитимно. На пример, неки Кинези су мислили да све док цар влада са Небеским мандатом, он је законити цар. Други разлог је тај што само религија може да обезбеди морал који је друштву потребан за опстанак. Чак су и верски скептици веровали у ово. На пример, римски говорник Цицерон (106–43. п.н.е.) је написао да ни он ни други званичници Римске републике нису веровали у традиционалну римску религију. Ипак, веровали су да је неопходно да обављају традиционалне обреде како би одржали ред у држави.
РАЗВОЈ ВЕРЕ И ВЛАДЕ
Почевши од протестантске реформације (16. век), Европа је доживела разорне верске ратове. Људи који су фаворизовали различите врсте хришћанства борили су се и убијали једни друге. Као резултат тога, неки филозофи су почели да тврде да религија треба да буде приватна ствар, а не ствар влада. Неки хришћани су такође заступали ово гледиште, међу њима и анабаптисти као што су менонити, чланови баптистичких цркви и квекери. Ове групе су тврдиле да подршка владе штети религији. То је значило да су људи усвојили религију зато што су морали, а не зато што су јој били посвећени.
Као и друге владе у то време, већина британских колонија у Северној Америци почела је са званичним религијама. На пример, Масачусетс је био пуританска колонија. У раним данима подржавала је квекере и послала баптисте у изгнанство. Али и Роуд Ајленд, који су основали прогнаници из Масачусетса, и Пенсилванија, коју је основао Вилијам Пен (1644–1718), квекер, одбацили су идеју о званичној религији. Неки али не сви оснивачи Сједињених Држава такође су одбацили идеју о званичној религији. На пример, Томас Џеферсон (1743–1826) и Џејмс Медисон (1751–1836); Џорџ Вашингтон (1732–99) и Џон Адамс (1735–1826) нису. Први амандман Устава САД забрањује „установљену“ или званичну религију. Међутим, првобитно се односио само на савезну владу. Масачусетс је била последња држава која се одрекла своје званичне религије. То је учинила 1833. године.
Данас многе друге земље у свету немају званичне религије. Два значајна примера су Француска и Индија. Али мишљења се разликују о томе шта тачно значи раздвајање вере и владе. У Сједињеним Државама људи тумаче Први амандман на два главна начина. „Сепарационисти“ верују да амандман подиже апсолутни „зид раздвајања“ између цркве и државе или религије и владе. „Акодомационисти” верују да то спречава владу да фаворизује једну религију у односу на другу, али не и да подстиче религију.
ПОЛИТИКА И РЕЛИГИЈА ДАНАС
Бивши Совјетски Савез сматрао је религију опасном. Све до пада 1991. године, он и његови комунистички савезници покушавали су да у потпуности елиминишу религију и промовишу атеизам међу својим људима. Технички, Народна Република Кина признаје слободу вероисповести, али у неким тренуцима, као што је Културна револуција (1967–77), покушавала је да елиминише и религију. Међутим, данас су много чешћи покушаји да се религија поново уведе у владу и да се ојача њена улога у влади.
Међу муслиманима најпознатији пример таквих напора је Иранска револуција. Иранци су 1979. збацили шаха, секуларног владара, и успоставили Исламску Републику, коју је предводио ајатолах Хомеини. У многим другим исламским земљама људи су такође постали фрустрирани секуларним владама. Они виде ове владе као превише западњачке. Они такође сматрају да им недостају морални стандарди, делом зато што су диктаторски и финансијски корумпирани. Многи инсистирају да је једина исправна влада она која је успостављена у складу са Божјим законом, шеријатом. Политичке странке у државама са муслиманском већином које су биле веома секуларне успешно су следиле такве циљеве. Пример је Рефах партија у Турској.
Ситуација у Индији је мало другачија. За посматраче то често изгледа као да моћни покрети – Баратија Џаната партија, Вишва Хинду Паришад и Растрија Свајамсевак Санг – уводе религију у политику. Заиста, њихова политика је добила снажну подршку неких, али не свиһ садуа и садвија. Можда је најпознатији такав присталица Ума Барати (р. 1959); била је на многим високим државним функцијама, укључујући позицију главног министра (гувернера) једне индијске државе. Изнутра, међутим, ови покрети себе често виде као подржаваоце не религије већ традиционалне културе, хиндутве (хиндуства), а не хиндуизам. Они желе да Индија призна да је хиндуистичка држава и да промовише хиндуистичку културу. Њихове активности довеле су до насиља над муслиманима и, у мањој мери, хришћанима.
Сједињене Државе имају дугу традицију раздвајања религије и владе, али такође имају јаку традицију мешања религије и владе. Као следбеници Жана Калвина (1509–1564), ходочасници и пуританци су веровали да држава треба да се повинује и да спроводи Божји закон. Новије праксе такође мешају религију и владу, као што је штампање фразе „In God We Trust“ на америчком новцу од 1920-их, додавање фразе „под Богом“ у заклетву верности 1954. и отварање седница Конгреса молитвом. Не виде сви таква дела као верска. На пример, 2003. године главни судија Алабаме, Рој Мур (р. 1947), изгубио је своју функцију. Подигао је споменик Десет заповести у ротонди зграде државног правосуђа, а затим је одбио да га помери када му је то наређено. Али Мур је тврдио да његов споменик није религиозан. Једноставно је признавао основу свих америчких закона.
Неки Американци желе да виде више религије у влади. Истакнути конзервативни хришћани као што су Пат Робертсон (р. 1930) и Џери Фалвел (1933-2007) се слажу са оним што неки називају „теологијом доминиона“. Они желе да Сједињене Државе признају да су то нација под Божјом влашћу или контролом и да се понашају у складу са тим. Од 1980-их многи њихови следбеници су покушали да спроведу ове идеје у пракси кроз активности у Републиканској странци. Неки су чак рекли да скраћеница G.O.P, од надимка странке, „Grand Old Party“, заиста значи „Божја сопствена партија“ и да је глас за републиканске кандидате глас за Бога.
Попут некиһ људи у другим деловима света, одређени Американци са овим ставовима су напустили политичке процесе. Они су настојали да своје идеале учине стварношћу актима насиља. На пример, неки хришћани су бомбардовали клинике за абортусе и убили медицинско особље које пружа абортусе. Међутим, већина Американаца схвата да ови људи не представљају све хришћане, иако многи Американци верују да екстремистички муслимани и Хиндуси представљају све људе своје вере.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 344-346
0 $type={blogger}:
Постави коментар