Први храм Аполона, божанства за које се каже да има „анадолско порекло“, саградила су у Делфима у неком тренутку током друге половине 7. века пре нове ере двојица архитеката — Трофониј и Агамед — Ергинови синови. Храм је два пута обнављан, први пут после разорног пожара 548. пре Христа, а други пут после земљотреса 373. пре Христа. Унутрашњост храма се састојала од огњишта (хестије), где је горео вечни огањ; религиозни пупак (омфалос); и адитон, где је Питија откривала пророчанске одговоре Аполона.
Култ Аполона, чије се име не појављује у Линеарним Б таблицама, мора да је уведен у Грчку током мрачног века. Његово порекло је неизвесно, али се верује да је дошао или из северне Грчке или из Анадолије (Мала Азија). Последња хипотеза се заснива на бројним Аполоновим пророчанствима пронађеним у Малој Азији, његовом непријатељском ставу према Грцима у Илијади, као и на његовој повезаности са Ликијом (отуда његов епитет „Ликеј”), регионом у Анадолији (данас приморски област југозападне Турске). Хомерска химна Аполону повезује Делос са рођењем бога, а Делфи са његовим пророчким светилиштем.
Аполон је основао пророчиште у Делфима након што је уништио змију Питона, древног чувара Делфа и сина богиње Геје, која је персонификовала мрачне силе подземног света. После пожара 548. пре нове ере, храм је обновљен и назван је „храм Алкмеонида“ као почаст члановима племените атинске породице који су, живећи у изгнанству у Делфима, финансирали његову реконструкцију. Овај други храм је био грађевина од кречњака у дорском стилу, са 6 стубова на кратким и 15 на дугим странама, који су били прекривени штукатуром. Спољашњост је касније била украшена штитовима одузетим од Персијанаца у бици код Платеје (479. пре Христа).
Храм је поново уништен земљотресом 373. пре Христа. Спинтар, Ксенодорос и Агатон су га обновили по трећи пут 330. пре Христа. Нови храм је био отприлике пропорционалан свом претходнику, а његов фронтон су красила дела атинских вајара Праксијаса и Андростена. У храму су биле уклесане три фразе приписане седморици грчких мудраца: „спознај самог себе“; „ништа прекомерно”; и „сигурност води пропасти“.
Огњиште унутар храма је место где су, према предању, Неоптолема, сина Ахилејевог и епирског краља, убили Аполонови свештеници, у знак одмазде што је Неоптолем проказао бога као убицу његовог оца. Поред огњишта је била и гвоздена столица, за коју се веровало да је столица са које је песник Пиндар певао своје химне Аполону. Даље унутар храма налазио се омфалос, који је указивао на наводну средину Земље коју је одредио Зевс. Зевс је пустио два орла, једног са истока и једног са запада, за које се причало да су се срели у Делфима. Најдубље светилиште се звало адитон: Овде је свештеница Питија, којој је једино било дозвољено да уђе у собу, давала пророчанске одговоре Аполона онима који су долазили на консултације. Након што се ритуално очистила на оближњем Касталијском извору, и након што је на огњишту спалила ловорово лишће и јечмено брашно, Питија је седела овенчана ловором на троношцу, који се налазио изнад расцепа у поду. Ова пукотина у земљи ослобађала је халуцинантне паре које су произвеле неку врсту божанског поседовања. Док је била у полусвесном стању, Питија би тресла ловорове гранчице и изговарала пророчанство под Аполоновим надахнућем. Њена предвиђања су тумачили пророци, који су их обликовали у разумљиве, иако двосмислене, одговоре.
Особље храма укључивало је Питију („свештеницу“), пророке и хосије (који су учествовали у саветовању и делили задатке са пророцима), као и Аполонове свештенике.
Храм је остао у употреби до 390. године нове ере, када је цар Теодосије I (379–395. н.е.) коначно затворио светилиште након што је хришћанство проглашено религијом римске државе.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 57-58
0 $type={blogger}:
Постави коментар