Покрет против култа настао је као реакција на успон нових религијских покрета (такође познатих као култови) у Сједињеним Државама почетком 1970-их. Иницијатори покрета били су родитељи забринути да њихова деца улазе у неконвенционалне верске групе. Покрет је остао локалан барем све до догађаја у Џонстауну у Гвајани, где је 1978. нова верска група под називом Народни храм извршила масовно самоубиство које је широко рекламирано. Након ових догађаја, формирана је највећа национална антикултна организација, још увек оперативна Америчка породична фондација.
Покрет против култа је од почетка био секуларни покрет, за разлику од противкултног покрета, који своје корене има изразито у конзервативном хришћанству. Док се тврдње противкултног покрета усредсређују на доктринарна зла нових религија, забринутост покрета против култа је усредсређена на лоше ефекте које неконвенционалне верске групе имају на несуђену омладину која се придружује групама. Сходно томе, тврдње покрета против култова су секуларне природе, а најважнији од њих је појам „испирања мозга“.
'Испирање мозга'
Испирање мозга је било централни концепт у активностима анти-култ покрета. Често понављана тврдња антикултиста је да се „нормални“ млади не прикључују вољно девијантним култовима, већ да се њима ментално манипулише, нпр. испран им је мозак да се придруже. Метода испирања мозга укључује технике попут неспавања и ускраћивања хране у комбинацији са сугестивном реториком за регрутовање нових чланова. Оптужбе су често поткрепљиване сведочењима бивших култиста који су потврдили тврдње анти-култиста. Иако су се заговорници слободе вероисповести противили концепту испирања мозга, а професионални психијатри и психолози убрзо су напустили концепт, он се редовно користи у популарном дискурсу и медијима.
'Депрограмирање'
Претпоставка испирања мозга је такође понудила покрету против култа смерницу за акцију. Најконтроверзнија метода коришћена за борбу против култова била је такозвано депрограмирање. Циљ депрограмирања је био да се чланови култа одрекну своје нове вере и начина живота и врате своје пређашње вредности и веру, које су увек биле вредности и вера њихових родитеља. Процедура је укључивала сумњиве технике као што су испитивање и снажан психолошки притисак, од којих су неке приказане у популарном филму Свети дим из 1990-их.
Озбиљне критике секуларних и верских странака које су забринуте због процедуре навеле су покрет против култа да напусти депрограмирање као стратегију. Покрет је потом померио свој фокус да утиче на законодавство. И поред вишеструких покушаја и неколико саслушања, законско регулисање култних делатности није успело.
Покрет против култа и судови
Међутим, пропуст да се утиче на законодавство није спречио покрет против култа на судовима, где су родитељи чланова култа покушавали да добију конзерваторске функције како би своју децу извукли из група. Ови случајеви су се ретко показали плодоносним јер је већина одлука поништена у жалбеном поступку, ако не и раније. Штавише, убрзо су и сами култови почели да искориштавају судски систем. Покушаји депрограмирања итд. постајали су све ризичнији како су култови почели да имају успеха у контраслучајима против покрета против култа.
Иако конкретни покушаји да се зауставе култови у Сједињеним Државама нису били баш успешни, покрет против култова ипак у великој мери утиче на јавно мњење својим обимним кампањама за објављивање и ширење информација. Сведочанства бивших чланова и новинарска разоткривања култних активности објављивана су као популарне књиге и памфлети. Интернет је такође постао главни медиј за ширење информација против култа. Мејнстрим медији су такође у великој мери подржавали негативну слику о нетрадиционалним верским групама што је на много начина утицало на њихове активности.
Мрежа свести о култовима
Амерички покрет против култа претрпео је велики ударац када је Мрежа свести о култовима банкротирала 1996. Имовину 'старе Мреже свести о култовима' купио је члан Сајентолошке цркве и формирана је 'нова Мрежа свести о култовима', овог пута на челу са коалицијом група на које је 'стара Мрежа свести о култовима' циљала у својим публикацијама и комуникацијама. Ипак, упркос застојима и релативном смањењу његовог утицаја, антикултни покрет је и даље активан у Сједињеним Државама.
Европа
У Европи је покрет против култа био релативно непознат феномен до краја миленијума. Пре тога, гостујући амерички анти-култи активисти су обично били одговорни за анти-култ активности у Европи, посебно у Великој Британији. Ово се радикално променило откако су неке владе, наиме Француске, донеле законе против нетрадиционалних верских група, које се на француском обично називају „секте“. Тамо где антикулт покрет није успео да утиче на законодавство у Сједињеним Државама, успео је у горепоменутим земљама, као и у Русији и неким другим источноевропским земљама. Француски закон је омогућио дискриминацију такозваних секти и поново се позвао на појам испирања мозга под ознаком „менталне манипулације.“ Иако се закону у то време аплаудирало у француским медијима, многи посматрачи, како секуларни тако и верски, тврде да крши међународне статуте који се тичу слободе вероисповести и савести.
Чак и ако анти-култ покрету опада утицај у САД, он је на примеру француског законодавства добио ново оружје против култова. Остаје да се види какви су ефекти француског законодавства, и то не само у Европи, већ и у другим земљама, које су показале интересовање за њега, али немају историју поштовања људских права коју Француска има.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 79-81
0 $type={blogger}:
Постави коментар