Антихрист

Израз „Антихрист“ (грч. „Противпомазаник“) се појављује у Библији само пет пута, и то искључиво у две Јованове посланице (видети 1. Јованова 2:18 и 22, 4:3; 2. Јованова 7). Тамо означава непријатеље (множина!) који поричу да је Христос Месија, или да је он икада живео. Одатле је концепт постављен у везу са другим библијским локусима који чине Антихриста (једнина), као ђавола, Христовим све само не једнаким противником у универзалној борби која ће се водити на крају света.

Оно што је заједничко веома различитим концептима Антихриста је супротстављање Христу. Тако, 950. године, игуман Адсо из Монтијер-ен-Дер-а дефинише Антихриста као ’антитезу Христа у сваком погледу‘ и представља његов животопис у низу описа и догађаја потпуно супротних онима из Христовог живота. Христологија стога налази своју кореспонденцију у антихристологији, тако да имамо оно што се несумњиво мора сматрати најочигледнијим обликом хришћанског дуализма. Тражити еквиваленте Антихриста у нехришћанским религијама, дакле, нема смисла, упркос подударности појединачних особина.

Долазак Антихриста се генерално схвата (након Откр. 12 и даље) као почетак краја света. То, међутим, не значи да се то време сматра предстојећим. Напротив, блиско очекивање Антихриста мора се сматрати изузетним. Штавише, обично прати полемику која покушава да идентификује Антихриста или његове претходнике у непожељним царевима (нпр. Фридрих II) или папама (нпр. Јован XXII), или у читавим колективитетима („јеретичке“ групе или непријатељски народи). Посебно почевши од високог средњег века, концепције Антихриста су уживале широку употребу, посебно кроз проповеди, представе, црквено сликарство и памфлете. У време реформације, његова употреба је била потпуно инфлаторна.

Концепт антихриста је добио нови заокрет крајем деветнаестог века, у критици религије филозофа Фридриха Ничеа. У свом последњем писму, Ниче покушава „превредновање свих вредности.“ Он карактерише хришћанство као саосећање које одбацује живот, као слабост, болест и патњу, и схвата га као „експоненцијални јудаизам“. Насупрот томе он поставља аријевско-хеленску религију народа севера („Хиперборејци“) који се одликују здрављем, снагом и природном разликом.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 78-79

Ђаво шапуће Антихристу; детаљ из Проповеди и дела Антихриста, 

Лука Сињорели, 1501, Катедрала у Орвијету.