Карменталија (11. и 15. јануар): pразник богиње рођења, Карментис.
Фебруарскa календа (1. фебруар) билa je оснивачки празник Јуноне Сеиспес (Соспита), Матер Регине у Ланувијуму (Албанске планине), на који би јој конзули донели жртву. Даље, на овом празнику извођено је змијско пророчиште. Девојка је натерана да понуди храну змији, у култној пећини, и, по томе да ли је змија прихватила или не, прорицала се плодна или неплодна година.
Између 13. и 21. фебруара, на некадашњем крају године, породице су на Паренталији обележавале помен divi parentum (лат., „богови предака“), својих преминулих. Чланови породице су се молили на огњишту, а на гробовима или кремирним местима жртвовали су воће, хлеб, вино, со и венце. На улицама су постављани оброци за душе мртвих које су кружиле (које су можда представљале маскиране особе). Приватно прослављање мртвих било је уграђено у државни култ на тај начин што је 13. фебруара вршено жртвовање врховној весталки, Весталис Максими, за почетак прославе, а државни празник Феријалије одржаван је са почетком 13. фебруара и завршавао се 21. фебруара. Барем овог последњег дана, у знак жалости, храмови су затварани, жртвовање обустављено, државни службеници би скинули униформе, огњишта у кућама су остала незапаљена. Запањујуће је да је расположење наредних дана, празника пријатељства, Каристија (22. фебруара), сасвим другачије. Мењани су поклони, а на Терминалији (23. фебруара) одржана је квартовска слава на којој се одлазило до камених ограда авлија. Тамо је поновљено посвећење земље: камење је крунисано цвећем, и сољено, клано је јагње или кокошка и приношен је пулс, вариво од пасуља или спелте.
Још у периоду жалости Паренталија, 15. фебруара је падала Луперкалија. Ово је била пастирска гозба из времена када је Рим први пут насељен, а комбиновао је карневалске активности и вреву са грубом сексуалном симболиком и архаичним обредима. Жртвовани су коза или јелен и пас, а онда су навалили луперки („одбијачи вукова“) — млади момци који су јурили по Палатину, бичући бичевима од козје коже сваку жену на коју наиђу, што је требало да их учини плодним.
Исто тако живо је било и на Празнику богиње Ане Перене, на мартовске иде (15. марта). Овде, на култном пропланку на првој прекретници Виа Фламиније, у шаторима и колибама од лишћа, људи су пили онолико чаша вина колико су се надали да им је остало живота, као и изговарали непристојне речи („есхрологи“).
Март је био месец за довођење војних снага у услове за ношење оружја. Првобитно је ратна сезона падала између пролећне садње и октобарске жетве. Крај фебруара је био тренутак ритуалне припреме за поход, посебно за смотре или инспекције, и за прочишћења (лустрационес). 27. фебруара и 14. марта држане су Екуирија, на којима су прегледани коњи. Дана 19. марта, Квинкватрус Мајорес, празник богиње Минерве на Авентину, оба свештенства, Салии Палатини и Салии Колини, извели би војничке плесове. 23. марта уследило је обредно очишћење труба (tubae), тубилустријум.
У априлу је почела сезона 'Игара' (Ludi), веселе популарне забаве и великог ритуалног представљања, све је спојено у једно: Луди Мегаленсес, у част Магна Матер од Песинуса (4-10. април, уведен 204. п.н.е.) — „патрицијске игре“ — и Луди Цериалес, у част Церере, богиње пољопривреде (12–19. април, уведена у трећем веку пре нове ере, ако не и у петом, са својом главном славом 19. априла), игре плебса. Овај циклус је завршен са Луди Флоралес, у част богиње (зрна) цвећа и пролећа, Флоре, који се одржава од 27. до 29. априла годишње (основан 238. пре нове ере; од 173. пре нове ере годишње), са главним празником 28. априла. Оне су представљале „лаку забаву“ — сценске презентације и еротске плесове куртизана. Даље важне игре биле су Луди Аполинарес, у јулу (5–13; главни празник 13.), које су успостављене на основу упозорења прорицања током очајног времена Другог пунског рата. Овде су биле коњске трке, као и презентације трагедије.
Све луде отворила је pompa circensis, поворка до Циркуса као места играња. Слике богова и њихових атрибута исцртане су на плутама, у пратњи запрега коња и спортиста, од Капитола кроз град.
Ове последње су славиле празник Матрона (лат. matronae) на Матралију (11. јуна), као празник латинске и италијанске Богиње светлости, Матер Матуте. Овде су се удате жене молиле за децу својих сестара, чиме су ритуално функционисале као тетке по мајци (materterae) и тако је све сродство било консолидовано. У домаћинствима је робиња, као без права на потомство, и потенцијални ривал мајци куће, ритуално кажњавана и изгоњена из куће.
Ноне Капротине (7. јул) је био празник фармера, на коме су се подизале колибе од лишћа испод стабала дивљих смокава и ту су се приносиле жртве. Младе робиње и слушкиње, обучене „наопако“, као матроне, представљале су лажне битке, а затим су кренуле кроз град, млатарајући коренима свакога на кога би наишле.
У октобру би се војска вратила са терена. Крај „ратне сезоне“ прослављен је бројним празницима. 14. октобра била је Еквирија, коњска трка на Марсовим пољима. На празник Еквус 15. октобра, жртвован је бојни коњ (equus bellator). Коначно, становници две римске градске четврти борили су се за коњску главу, у „борби“ која личи на ону у данашњим италијанским квартијерима. Коначно, Армилустријум, прикупљање оружја, био је 19. октобра, на коме су, као и у пролеће (19. марта), играли Салијери.
17. децембра одржаван је карневалски празник, Сатурналије. У част бога Сатурна, разлике у друштвеном статусу између господара и слуге, слободних и робова, укинуте су за данашњи дан (иако вероватно нису „обрнуте“). Заједнички је био банкет, а размењени су поклони у виду свећа и глинених фигура (сигиларија). Пример је можда била грчка Кронија.
Година је завршавана Компиталијом, празником крајем децембра („неколико дана после Сатурналија“), који се сваке године изнова одређује према статусу теренског рада. Прослављао се у сопственим „компиталним капелама“, на раскрсницама и „тривијалностима“ (где су се састајала три пута), где су се састајале области, као жртву заједнице суседства духовима чуварима локалитета, Ларес Компиталес. Славили су се у друштву са робовима. Претходне ноћи, капеле су биле окачене вуненим производима, „један по особи“. То је истовремено омогућило јавно видљив попис становништва у комшилуку. На празник су се жртвовали колачи, а биле су и приватне вечере, са гостима и јавне игре (Луди Компиталиции).
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 106-108
0 $type={blogger}:
Постави коментар