Куран

Такође се пише Коран; света књига у исламу. Арапска реч "Куран" значи рецитовање. Муслимани верују да је Куран врхунска објава Бога људским бићима. Састоји се од арапске поезије примљене од Бога и коју је рецитовао пророк Мухамед (570–632 н.е.). У теорији, књига управља сваким аспектом исламског живота.

ИСТОРИЈА

Мухамед је био навикао да повремено одлази у пустињу ради духовног повлачења. Једном таквом приликом 611. године муслимани верују да му је Бог говорио. Овај догађај је познат као „ноћ моћи“.

Исламска традиција повезује овај догађај са одређеном суром или поглављем Курана. Анђео Гаврило се појавио Мухамеду и наредио му: „Рецитуј“. Мухамед је упитао: "Шта да рецитујем?" Анђео је одговорио речима суре 96:

Рецитуј у име свог Господа Који је створио.

Он је створио човека од угрушка.

Рецитуј: твој Господ је најчаснији,

Који је учио (писати) пером

Научио човека ономе што није знао.

(96.1–5, М. Х. Шакир, измењено)

Мухамед је у почетку сумњао у поузданост својих искустава. Сумње су постале интензивније када су поруке од Бога накратко престале. Али поруке су се наставиле, и до краја свог живота Мухамед је наставио да прима поруке које муслимани приписују Богу. Понекад су ове поруке одзвањале у Мухамедовим ушима. Понекад их је анђео Гаврило испоручивао. И понекад је Мухамед чуо глас самог Бога.

Мухамед није написао Куран, ни у смислу да га је саставио као аутор, ни да га је записао као писар. Према предању, Мухамед није могао писати. Током пророковог живота људи су записивали делове откривења на комадићима материјала који су били доступни: комади коже, листови папируса, ребра животиња. Откривања су такође задржали у памћењу.

Традиција приписује рад на састављању Курана Зејду ибн Табиту. Заиста, то му приписује два пута. Током мандата Абу Бакра (калифа, 632–634), првог халифе или вође исламске заједнице након Мухамедове смрти, многи људи који су запамтили откровења убијени су у великој бици. Абу Бакр је био забринут да би откривења могла бити изгубљена. Стога је наредио Зејду да сакупи у књигу што више откривења колико је могао да пронађе. Настало дело је пренето следећем халифи, Омару (калиф, 634–644), а затим Омаровој ћерки.

Осман (калиф, 644–656), халифа након Омара, постао је забринут да постоји много различитих верзија Курана и да би оне могле изазвати забуну. Стога је одредио Зејда да процени различите верзије и дода стихове који су били аутентични његовом ранијем раду. Када је Зејд завршио, Осман је наредио да се униште све конкурентске верзије. У ствари, све друге верзије Курана нису уништене, али за све намере и сврхе јесу. Османова верзија се данас једноставно сматра Кураном.

САДРЖАЈ

Куран се састоји од поетских стихова откривених пророку Мухамеду у различитим временима током периода од 22 године. Не говори повезане приче, као што то чине делови Библије. Такође не представља систематски учења ислама, на начин, на пример, на начин на који би веровање или исповедање могли. Уместо тога, садржи различите стихове о великом броју тема. Многи од њих су се бавили забринутостима које су биле горуће у арапској заједници у време када су им дате. Мухамед је пријавио заједници шта је примио од Бога. Пошто је то учинио, када Куран говори у првом лицу („ми“), заменица се не односи на Мухамеда већ на Бога.

Куран је арапска поезија. Заиста, они који говоре арапски инсистирају да је то облик поезије чија је лепота неупоредива. Превођење поезије је у сваком случају тешко. Може се репродуковати дословно значење, али не и алузије и ефекти од којих зависи поезија. Муслимани уопште нису били вољни да преводе Куран. Куран чува саме речи Божије, и било који превод више не би представљао Божје сопствене речи.

Ајети Курана су окупљени у 114 целина познатих као суре. Мало је погрешно називати суре „поглављима“. Неки од њих су изузетно дуги; други се састоје од само четири реда, више као строфа него на поглавље. Уопштено говорећи, дуже суре су према почетку Курана; краће су при крају. Муслимани такође разликују оне суре које је пророк примио док је живео у Меки и оне које је примио након што се доселио у Медину. Мединске суре обично су дуже од меканских. Стога, откровења Курана иду отприлике обрнутим хронолошким редом. Најновија открића су на првом месту, најранија су последња.

Све суре осим девете почињу фразом познатом као Басмала: „Бисмила ал-Рахман ал-Рахим“, „У име Бога [Алаха], Милостивог, Самилосног“. Муслимани врло често користе прву суру, познату као Фатиха, у свом клањању која гласи:

У име Алаха, Милостивог, Самилосног.

Сва хвала припада Алаху, Господару светова.

Милостиви, самилосни.

Господар Судњег дана.

Теби служимо и Тебе молимо за помоћ.

Држи нас на правом путу.

Путу оних којима си дао благодати.

Не (пут) оних на које се спустио гнев Твој, нити оних који су залутали.

(Шакир тр., измењено)

Централне теме Курана су основна учења ислама. Бог је један, а Бог је јединствен; нема другог сличног њему. Он је створио све што јесте, укључујући и људска бића. Дужност људи, као и свих створења, је да служе свом Створитељу. Они то чине следећи његове заповести. Ове заповести покривају сваку сферу живота, а не само ритуал или верске обреде. На крају времена Бог ће васкрснути све људе из мртвих. Он ће дочекати праведнике у рајским вртовима, а зле ће послати у пакао.

ЗНАЧАЈ

Готово је немогуће преценити значај Курана у исламском свету. Он обухвата цео живот. Прве речи које беба чује требало би да потичу из Курана. Као и последње речи које чује умирућа особа. Између рођења и смрти, Куран пружа упутство и утеху. Неки му чак приписују магичну моћ.

Муслимански мислиоци су на неколико начина покушали да опишу посебан статус ове књиге. Сам Куран се односи на небеску књигу чија је копија земаљска објава. Многи кажу да је Куран атрибут или карактеристика Бога, наиме, његов говор. Неки су даље инсистирали да тај говор није нешто спољашње Богу. За њих је небески Куран сам по себи суштински део Бога.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 368-370

Мухамедово прво откровење, сура Ал-Алак, касније је на 96. месту у куранским прописима, у садашњем стилу писања