Библија коју користе Јевреји, а коју хришћани називају Стари завет. Јевреји користе Библију написану на јеврејском која се састоји од 24 књиге. По садржају ове књиге су идентичне са 39 књига у протестантском Старом завету. Једноставно се различито деле и броје. Католичка и православна црква имају још неколико књига у свом Старом завету. Ове друге књиге протестанти убрајају у апокрифне.
ФОРМУЛАЦИЈА ЈЕВРЕЈСКИХ СПИСА
Можда је најбољи назив за јеврејске списе Тана(х), акроним изведен од три дела на која Јевреји деле Библију: Тора (учење), Неви’им (пророци) и кетувим (списи). За Јевреје је ово редослед важности сваког дела: Тора је најважнија; Кетувим је најмање важан. (За хришћане сва три дела имају једнак ауторитет.) Тора, Неви’им и Кетувим је такође ред по коме су Јевреји прихватили књиге као меродавне.
Већина савремених научника верује да Тора комбинује неколико извора. Један извор се појавио у јужном краљевству, познатом као Јуда, можда током деветог века п.н.е. Користи право име за Бога: ЈХВХ, које се из поштовања обично једноставно преводи као „Господ“. Други извор се појавио у северном краљевству око осмог века п.н.е.; он се уопштено односи на Бога као „Елохим“ (Бог). Књига Поновљених закона представља трећи извор, откривен у Храму за време владавине краља Јосије (640–609 п.н.е.), док су свештеници током вавилонског изгнанства (587–539 п.н.е.) или касније систематизовали правним поступцима да би обезбедили последњи извор. Чини се да је Тора у целини сигурно настала у време свештеника Јездре (крајни пети или почетак четвртог века п.н.е.).
У исто време када је Тора била формулисана, разне верске вође у древном Израелу, познати као пророци, давали су своје изјаве. Према предању, пророчанство се наставило у старом Израелу све до око 400. п.н.е. Изреке неких пророка сакупљене су у књиге. Чини се сигурним да је збирка књига позната као Пророци постојала око 200. п.н.е.
У време Исуса, јеврејска Библија још није била потпуна. Исус се позива на Тору („закон“) и пророке, а понекад и на псалме (на пример, Матеј 5.17; 22.40; Лука 24.44), али никада на Тору, пророке и списе. Инструмент за прикупљање списа и затварање „канона“ или ауторитативне листе књига био је сабор рабина који је предводио Јоханан бен Захај у Јамнији 90. године н.е. Иако нису сви рабини желели да укључе све књиге сада у Списима, на крају су се одлучили за канон од 24 књиге јер у јеврејском алфабету постоје 24 слова.
САДРЖАЈ ЈЕВРЕЈСКИХ СПИСА
Тора
Тора значи „учење“; понекад се преводи и као „закон“. Књиге Торе се називају учењем, јер у њима Бог учи свој народ како жели да живи. Ова учења су дата у мицвотима, заповестима. Рабини су идентификовали 613 мицвота у Тори.
Тора се састоји од првих пет књига Библије, које се традиционално приписују Мојсију. Прва књига, Постање, пружа универзалну праисторију или митологију, а затим следе приче о прецима израелског народа: Авраму и Сари, Исаку и Ребеки, и Јакову, његовим женама и његовој деци. Остале четири књиге, Излазак до Поновљени закон, усредсређене су на Мојсија. Оне говоре о ослобађању народа Израела из ропства у Египту, давању заповести на гори коју Излазак назива Синај, а Поновљени закони Хорив и лутању Израелаца пустињом током 40 година.
Неви’им
Јудаизам препознаје две врсте пророка. Први, назван „ранији пророци“, укључује књиге Исуса Навина, Судије, Самуила и Цареве. Хришћани често називају ове књиге „историјским“. Називање књига пророцима наглашава како се оне разликују од историје какву познајемо: њихов циљ није да забележе људска дела и догађаје, већ да идентификују како је Бог био активан у прошлости. Савремени научници често називају перспективу ових књига „девтерономистичком“ јер посматрају историју Израела у смислу карактеристичних идеја у књизи Поновљених закона, посебно идеје да ће Бог благословити Израел због придржавања завета, али казнити, па чак и уништити за кршење завета.
Друга врста пророка се зове „потоњи пророци“. То укључује књиге познате као Исаија, Јеремија, Језекиљ и Дванаесторица. Из јеврејске перспективе ови пророци описују како је Бог био активан у њихово време. Хришћани их углавном виде као прорицање будућности, посебно догађаје који се тичу Исуса. Стих из Исаије може пружити добар пример разлике. Превод Танаха од стране Јеврејског издавачког друштва преноси Исаију 7,14: „Заиста, мој Господ ће вам дати знак од своје воље! Гле, млада је трудна и ускоро ће родити сина. Нека га назове Емануило.” Верзија краља Џејмса превела је исти стих: „Зато ће вам сам Господ дати знак; Гле, девојка ће зачети и родити сина, и надеће му име Емануило.” Савремени научници се обично слажу да је Исаија у то време давао знак наде позивајући се на трудну жену на краљевом двору, можда на краљицу.
Кетувим
Списи се састоје од разних светих књига, као што су Псалми, Пословице, Јездра-Немија, Дневника, Јов и Данило. Од њих је можда најважнија књига псалама; псалме или песме које садржи Јевреји и хришћани су користили у богослужењу од давнина. Дневници препричавају причу о историји Израела све до изгнанства у Вавилон, док Јездра-Немија говори о повратку из Вавилона и поновној изградњи Храма у Јерусалиму. Пословице и Јов су примери мудросне књижевности. Пословице дају савете за живот, док се Јов бори са проблемом незаслужене патње. Књига пророка Данила је добро позната прича написана у време побуне Макавеја (168–164. п.н.е.), али смештена у време вавилонског изгнанства. Подстиче Јевреје да остану верни савезу и предвиђа да ће Макавеји бити успешни у својој побуни.
ТЕКСТ ЈЕВРЕЈСКИХ СПИСА
Једна карактеристика јеврејских списа која може изгледати необично је широк избор верзија које постоје за многе књиге. Текст који Јевреји сматрају ауторитативним, а користе га и хришћани, познат је као масоретски текст. То је зато што су је научници познати као масорети коначно утврдили као ауторитативни око 1000. године нове ере. Али постоје и веома различите верзије за многе књиге. На пример, Самарићани имају верзију Торе, или Петокњижја, која се знатно разликује од јеврејске верзије. Грчки текст јеврејских списа познат као Септуагинта садржи веома различите верзије потоњих пророка, на пример, пророка Исаије, као и неких списа, као што су Јестира и Данило.
У прошлости су људи видели различите верзије јеврејских списа као искварене у односу на оригинални текст. Открића древних рукописа, као што су свици са Мртвог мора, имала су тенденцију да промене то гледиште. Изгледа да показују да за многе јеврејске списе никада није постојао оригинални текст, који је написао само један аутор, од којег су се сви остали разилазили. Уместо тога, чини се да су разни људи заједно сакупили различите материјале под истим именом, на пример, Исаију. Како је време одмицало, различите верске заједнице су успоставиле стандардизоване верзије ових књига.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 413-415
0 $type={blogger}:
Постави коментар