У екстензивним деловима истока, у „Плодном полумесецу“, пада таман довољно кише за пољопривреду. Насупрот томе, култура месопотамских низина се ослања на надрегионални систем наводњавања. Ово цивилизацијско достигнуће је фундаментално за месопотамски поглед на свет. Ипак, поставља раднике и планере у класно друштво које мора бити под контролом (градског) краљевства. Наративи о стварању, дакле, углавном нису прикази првих почетака; уместо тога успостављају владајући поредак и трајне односе моћи, који гарантују изградњу градова и богомоља, а тиме и обожавање богова.
Владар и његов бог
Религиозни концепт са којим се први пут сусрећемо у сумерским градовима-државама оријентисан је на друштво мноштва богова (пантеон), који, попут људских бића, стоје једни с другима у генеалошком или друштвеном односу у облику дворске државе. Њихови литургијски ликови су свакодневно служени и почаствовани у храму, са жртвом и новом одеждом према одређеном добу дана. Стандарди, амблеми и стеле (стубови, пронађени углавном у региону Анадолије и Сирије) представљали су слику која се обожавала, било према потреби или по закону. Празници су популаризовали теолошке системе тумачења, на пример кроз процесни ред у коме су богови били представљени. И овде је становништво могло да ступи у контакт са ликом за обожавање, који је иначе остао скривен и неприступачан у храму. Без обзира на свој ранг, свако божанство је могло бити изабрано за нечије лично божанство, да ступи пред друге богове као посредник и заступник, као и да функционише као заштитник од свих смртоносних моћи. За разлику од богова, демони су представљали помешану слику и претили су људским бићима болешћу, смрћу и несрећом. Међутим, постављени пре уласка у зграде или ангажовани помоћу амајлије окачене око врата, такође су могли бити принуђени да дају своју моћ да отерају несрећу.
Формирање империја
Независност сумерских градова-држава, која је проистекла из услова дистрибуције воде, одредила је увођење градског бога, чије су се главне функције састојале у гарантовању плодности и пружању заштите граду. Политичке зависности су биле представљене у породичним односима, што се ритуално огледало у посећивању богова нижег ранга храмовима виших, градских богова. Исти случај је био и касније у Вавилону, када је однос између градова Вавилона и Борсипе представљен као Мардуков однос према његовом сину Набују.
Када су Семити дошли, у раним сумерским временима, изједначили су своје богове и богиње са онима Сумерана, тако да је број божанстава остао суштински непромењен. С друге стране, еквивалентност одређеног бога са другим боговима, или са аспектима бога, била је израз теолошке спекулације или личне побожности. Сваки од ова два феномена, међутим, не треба оцењивати као склоност монотеизму, већ пре у контексту (у химни, на пример) као истицање и хваљење одређеног божанства.
'Божански краљеви'
Са развојем вавилонског и асирског царства у току другог миленијума пре нове ере, Вавилон и Асирија не само да су стекли статус политичких престоница, већ су постали и верски центри у којима су се бавили култовима, а певачи, егзорцисти, астролози и гатари су стварали и користили своје знање у храмским и дворским библиотекама, ради заштите свог идентитета и владавине.
У Месопотамији није постојало бого-краљевство (дакле, Џ. Џ. Фрејзер). Само је Нарамсин себе поштовао током свог живота, пошто је Акаду, његовом новооснованом граду пребивалишта, био потребан градски бог, и он се уздигао до тог статуса. Наравно, сумерско доба сведочи о обожавању статуа још живих владара, као и о обожењу преминулих владара у обожавању предака.
Новогодишњи празници и обреди краља
Како је Вавилон постао политичка осовина обожавања, а Мардук врховни бог вавилонског пантеона, била је потребна промена у вавилонској теологији и у одговарајућем погледу на свет. Теологија Нипура, града обожавања некада врховног асирског бога Енлила – наиме, појам тог града као космичког центра – сада је пренета у Вавилон. Поводом вавилонске прославе Нове године, посете богова некада важним богомољама биле су, за све култне и политичке сврхе, повезане са главним градом Вавилоном. Рецитовање краљеве изјаве о полагању рачуна („негативно признање грехова“) пред Мардуком и његово учешће у новогодишњој процесији функционисало је као годишња обнова сакрализације краљевске власти, елемент који је касније усвојен у репертоару инвазије асирских, грчких и персијских владара.
Још у доба Мари (прва половина другог миленијума пре нове ере), комуникација са боговима у облику прорицања као што су пророчишта, прорицање из снова, предзнака у утроби птица, а касније и астрологија, није била само служење легитимизацији владајуће власти. Такође је постављена као опште средство за долажење до политичких опредељења и овлашћења за разна дела. За разлику од пророчанстава Израела, пракса пророчанства у Месопотамији била је про-краљевска. Ретки критички изузеци су сматрани „лажним пророчанством“.
Када би религиозна статуа пала у руке непријатеља, то се приписивало гневу и напуштању дотичног бога, изазваног преступима на службеном нивоу или етичким недоличним понашањем у приватној сфери. Злим предзнацима и краљевским болестима требало се супротставити катарзичним ритуалима.
„Извоз“ религије
Трговина са Сиријом и Анадолијом и војна/политичка експанзија у Сирију и Анадолију фаворизовали су извоз месопотамске културе. Митски и ритуални текстови, серије пракси прорицања, познавање трикова и обмана, заједно са клинастим писмом, усвојени су, међутим, без потискивања снажних локалних елемената који су показали хуритске, хетитске и арамејске доприносе. Политика депортације, коју су практиковали посебно Асирци, довела је до ширења месопотамских култова и на друге културе. Тако је депортацијом халдејских арамејских племена из јужне Месопотамије, култ Нанаја, почевши од Урука, стигао до Бетела у Палестини, а одатле до Елефантине у Египту. За разлику од јахвистичке религије древног Израела, политеистички систем Месопотамије био је довољно толерантан да интегрише култ непријатељских богова у своје обожавање након освајања.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 60-63
0 $type={blogger}:
Постави коментар