Навала анђела у данашњици
Упркос великом губитку значаја и значења који обележава целокупну ситуацију хришћанске побожности у послератној Европи, анђели су све само не изашли из моде. У секуларном и неорелигијском контексту, представе анђела биле су предмет изузетне ренесансе. Независно од црквених традиција, и у извесној мери у директној конкуренцији са њима, дошло је до значајног „пријема“ појма анђела као доброћудне, делотворне манифестације трансценденције. Истина, анђели се у том смислу, посебно у езотеријским круговима, мање схватају као „изасланици“ далеког Бога. Уместо тога, они се виде као независни духови, који, као невидљиве силе помоћи, или као духови природе, или бића која личе на људске личности (осим по свом натприродном квалитету), штите и воде појединце или групе.
Анђели у филмовима
За разлику од традиционалних и неорелигијских концепата анђела, у којима натприродно постојање ових бића представља несумњиву чињеницу, квантитативно огромна ванрелигијска популарност анђела довела је до другачије манифестације анђела: земаљских и опипљивих, они су сада 'видљиви' земаљским очима. Њихова презентација постаје скромна — као ручно изрезбарени или осликани 'херувими', као изливене фигуре од чоколаде, као графички и литерарни садржај издавачког бума који се више не може игнорисати, или као главни или помоћни лик у било ком од мноштва филмова и телевизијских серија. Анђеоске фигуре ове врсте одражавају приватну побожност само у релативно малом броју случајева. Они се чешће користе естетски (у дизајну ентеријера или екстеријера), позиционирани као продајно оријентисани привлачећи поглед у рекламирању (посебно пред Божић), или изнад свега, реинтерпретирани у књижевности и филму као кодови за људску природу – симболичне фигуре људске потраге за смислом и оријентацијом у свету. Концептуално комбинована са овим последњим појмом је одлучна ревалоризација људског стања навише, замењујући супротну неоспорну, узвишену трансценденцију небеског гласника у религиозној традицији. Нови, секуларни анђели су увучени у фокус овог света, и ухваћени су у његове противречности – у успонима и падовима сензибилног света.
Прехришћанске анђеоске фигуре
Већ у најстаријим текстуалним слојевима јеврејске Библије, важна улога припада одређеним божанским изасланицима откривења — ентитетима у ЈХВХ-ином небеском двору. Пратећи терминологију Септуагинте, хришћански теолози су ове фигуре означили „анђелима“. Јудаистичка теологија након егзила је спојила ове презентације, стилизујући анђеле као кључне фигуре у новој, прилично апокалиптичној, антропологији и космологији. Традиција хеленистичког периода класификује анђеле хијерархијски, и окупља их у различите групе. Анђели чине независну групу небеских (али не и божанских) бића, која испоручују и објављују божанске поруке, функционишу као пратња и заштитници људских бића, служе као пратиоци мртвих и водичи душа, или делују као 'народни анђели' задужени историје човечанства.
Ранохришћанска књижевност и сликарство преузели су ове концептуализације анђела и комбиновали их са мотивом крилатих божанстава грчко-хеленистичке иконографије (Хермес, Ника, Тихе). Осим извесног развоја у историји мотива, вера у анђеле је остала стабилна у свим хришћанским конфесијама до наших дана, иако у најразличитијим степенима интензитета. Овде су анђели схваћени као натприродна бића задужена за кључну улогу као посредници између трансцендентног, удаљеног Бога и људских створења, који бенигно интервенишу у животе појединаца као „анђели чувари“.
У погледу историје религија, језичка игра „анђео“ је посебно моћан израз било ког од бројних концепата који произилазе из сфере хришћанске теологије. Као такав, он функционише као медиј дискурса о тој теологији. Исламска ангелологија, на пример, почива на материјалу позајмљеном из јеврејске и хришћанске традиције, понекад до те мере да усваја појединачна имена анђела (Михаил = Михајло, Џибрил = Гаврило). Донекле као и јеврејска Библија, Куран представља анђеле као дворјане једног Бога, Алаха, и као његове носиоце и преносиоце откривења. Истина, суштинска концептуална модификација се дешава у Курану у дијаметралној супротности две класе „анђела који стоје уз Бога“ и „чувара ватре“ (Суре 4:172, 74:31).
Уочавамо грубо обезвређивање јеврејских и хришћанских концепата у гностичким текстовима касне антике. Овде се анђели појављују као помоћници хибридног демијурга, у чијој служби имају задатак да вежу за материју зраке светлости који сачињавају стварно ја људских бића, чиме их држе од потраге за њиховом аутентичном судбином да постану једно са божански у трансцендентном свету светлости. У овој девалвацији демијурга и његових анђеоских сарадника, њему и њима су на одговарајући начин додељене негативне особине, попут оних које се приписују „палим анђелима“, демонима, у јудаизму и хришћанству.
У истраживањима спроведеним у компаративним религијама, дисциплина која се простире на дефинисаним културним радијусима, ниједна категорија, она „анђела“ или она супротна, „демона“, није од посебне помоћи. Главни разлог за то је тај што, иако се посредна бића политеистичких култура не могу тумачити као хијерархијски рангирани изасланици трансцендентног монотеистичког Бога, нити се уклапају у мисаони образац стриктно дуалистичке етике. Хермес, на пример, грчки курир богова, сврстава се међу олимпијце, највиша божанства, док је чулна порука бога љубави и демона (!) Ероса световима одвојена од општења анђела Гаврила Марији. Исто тако, ни заводљиве вештине 'Апсара', гласника хиндуистичких богова, чије су махинације осмишљене да одрже космички поредак, не могу бити оцењене нормом дуалистичке етике; па чак и тибетански Дакини, који се често појављују у застрашујућим, 'демонским' привиђењима, могу се појавити као симболи и одрази унутрашњих моћи људског бића медитације и просветљења, и (женски) диспензери иницијације. Оно што је заједничко свим овим фигурама није њихов карактер анђела, већ само њихова општа функција као лигамента између земаљског света и стварности која указује изван њега. Анђели, дакле, у мери у којој испуњавају функцију гласника и посредника, чине неку врсту подврсте дескриптивне категорије која би се назвала нешто попут „религиозних прелазака границе“ – категорије која захтева већу прецизност у погледу историје културе, и , заиста, коме је потребан прикладнији опис.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 63-65
0 $type={blogger}:
Постави коментар