Преци као личности специфичне за културу
Преци су фигуре бесмртности, специфичне за дату културу, који стоје у снажној вези са појединцем и/или групом којима дају идентитет. Они могу бити ’моћни‘, покојни, директни рођаци, које сада поштује и памти породица у обожавању предака. Али они такође могу бити личности високог статуса (као што су владари) које су важне за заједницу и чије поштовање карактеришу ритуали који се периодично понављају. Концептуализација предака који, ојачани својим искуствима, преузимају заштитне, нормативне функције у односу на животна путовања појединца и заједнице, је широка, вишеслојна појава која проналази своје облике изражавања, специфичне за дату културу, у Африци, источној Азији, јужној Азији и Океанији (на пример, у иницијацији). Сећање на претке у богослужбеним свечаностима може се изразити путем материјалних предмета, као што су маске или стеле.
Концепти личности у племенским друштвима
Лик претка указује не само на појмове заједнице о „ономе иза“, већ и на концепте личности и облике друштва који су повезани са овим другим појмовима. У племенским друштвима, преци су заиста бића изван света, али су такође део садашњег света, а живи их задужују бригом за њихово добро. Да би обезбедили њихово доброчинство, потомци морају најтачније да се придржавају њихових упутстава и закона, како их уче у, на пример, митовима и обредним песмама. У замену за молитве, оброке и друге дарове, живи добијају заштиту и благослов предака. У обредима иницијације, у којима се млади чланови племена упознају са правилима и обавезама одраслог доба у овом друштву, нови иницирани се од својих старијих удостојавају уводом у вештине и мудрост предака. Ово ритуализовано подсећање на мудрост и знање предака повезано је са разликовањем друштвеног статуса међу живима. Оно обнавља, као прво, друштвени поредак заједнице (кроз хијерархију статуса) у ритуалима који се периодично понављају. Са друге стране, обнавља моралну интеграцију – реципрочно удруживање – појединца у овој заједници. Подсећање на сећање на мртве усађује појединцима однос који им даје њихов идентитет; оно такође преноси групи обавезујуће норме, вредности и стручност у њиховим занатима за које је утврђено да су егзистенцијално неопходни за опстанак ове посебне заједнице.
Европско поштовање према мртвима као култивација сећања
Преци су личности колективног памћења. Као такви функционишу као посредници и носиоци система вредности. У питању је систем вредности који се везује за културолошки специфичну традицију датог времена и простора. Поштовање предака у племенским друштвима није исто што и меморијална култура модерног европског политичког поштовања мртвих. У овом другом случају, секуларизована фигура претка се појављује на два начина. Као прво, представља се кроз јавно поштовање према важним политичким личностима (у Пантеону у Паризу, на пример, или у Лењиновом маузолеју у Москви). С друге стране, она је представљена у облику војних споменика, подигнутих како би се осигурало да је колективно памћење урезано смрћу сваког појединца за политичку заједницу („република“, „народ“, „нација“, „отаџбина“). Дакле, митологизација појединачних личности доприноси настанку нових националних заједница. Како се верске заједнице или породице реконструишу кроз поштовање духовних или породичних предака, видљиво је из хришћанских празника као што су Сви свети и Задушнице. Један аспект овде је да се верници сећају и поштују свеце као своје „заступнике“. Други је да се чланови породице сећају својих преминулих у посетама гробљу и у одржавању гробова у тим приликама. Хришћански дан покајања и молитве има за циљ да заједничким постом и епитимијом очисти кривицу заједнице, народа или Цркве; а колективно признање грехова остварује индивидуалну реформу унутар заједнице.
У различитим моделима претка, концепти дате заједнице прошлости, будућности и трансценденције постају јасни: кроз „ритуализовано сећање“, континуитет колектива има предност над индивидуалним искуством пролазности. Чланови друштва интернализују свој основни систем вредности у облику колективног сећања. Овај процес се такође може назвати традицијом. Кроз сећање појединца на своје претке, јавља се однос према прошлости који овој особи даје значење и идентитет. У овим терминима, концептуализација живота после смрти има последице на емоционалне, интелектуалне и друштвене организационе моделе у свету живих. Апстрактна идеја предака се урезује у индивидуално памћење као траг колективног памћења и тако ствара психички и вредносно оријентисани друштвени континуитет. Остаје отворено питање која ће дешавања у овој области привући пажњу и циљ савремених индустријских друштава, у којима се уочава јака тенденција индивидуализације, а ипак постоји потреба за изградњом нових колективних идентитета (нпр. у новим верским груписања).
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 57-60
0 $type={blogger}:
Постави коментар