Као религиозно друштво, Сједињене Државе су по много чему јединствене у свету. Иако је нација претежно хришћанска, у Америци се може наћи скоро свака религија на свету, коју практикују и имигранти и конвертити. Статистике на почетку 21. века показују да је у популацији од 280 милиона око 85% хришћана — 20% римокатолика, а остатак протестаната, православаца, светаца последњег дана и других. Од укупног становништва 2% су Јевреји, 1,5% муслимани, 1% будисти и 0,4% хиндуисти; ту су и припадници нових религија, других азијских религија и религија америчких домородаца и људи који нису религиозни.
Штавише, протестантски део хришћанског становништва подељен је на многе деноминације, укључујући тако позната тела као што су методизам, баптистичке цркве, епископализам, презвитеранске и реформисане цркве, лутеранизам, Уједињену цркву Христову и друге. Заиста, Сједињене Државе су назване „деноминационим друштвом“. За разлику од већине хришћанских (и других) земаља, где ће једна црква, често традиционално државна црква, вероватно обухватити велику већину становништва, попут лутеранизма у Скандинавији или римокатолицизма у Шпанији, у Америци водећу улогу заузима збирка цркава.
Иза ове реалности стоји традиционално и уставно одвајање цркве од државе. У принципу, ниједна религија није фаворизована у односу на било коју другу, и свака мора да се брине сама за себе без помоћи ван свог сопственог чланства. У првим данима Републике, било је оних, укључујући Томаса Џеферсона, који су мислили да би без државне подршке религија могла нестати. Уместо тога, десио се супротан ефекат. У Сједињеним Државама постоји далеко веће верско учешће него у Европи, која има традицију државне цркве, или у већини других упоредивих развијених земаља.
Ово је делимично зато што је „плурализам“ или широка разноликост група, једнаких и без подршке државе, створио конкурентну ситуацију „слободног предузећа“ у религији, тако да се многи осећају одговорним за подршку својој цркви или храму у односу на друге. Такође се мора подсетити да је Америка нација имиграната и да традиција подржавања цркава и храмова добрим делом потиче из времена када је позната верска институција била витално сидро, духовно и друштвено средиште, за придошлице у страној а често и збуњујућој земљи. За Афроамериканце, цркве су биле практично једине институције које су заиста контролисали, тако да су попримиле важан културни значај.
Штавише, Сједињене Државе су практично једино имигрантско друштво у коме је већина имиграната била у супротности са верском и политичком структуром моћи у својим домовинама: дисидентски пуританци, баптисти и методисти из Енглеске; римокатолици из Ирске и Пољске, где су некада живели под дискриминаторним неримокатоличким режимима; Јевреји који су бежали од прогона у Русији, Немачкој и другде. Сви ови и многи други тражили су слободу да практикују своју веру. Дакле, постоји унутрашња традиција независности, поштовања права на неслагање и слободе верске мисли, која, иако је понекад угрожена, опстаје током целог америчког живота. У пракси, чак и религије са веома различитим начинима деловања на другим местима морале су да прихвате „основна правила“ плуралистичког, равноправног, слободног предузетничког верског друштва у Америци, и често су откриле да су у њему цветале боље него икада раније.
Због свог наслеђа и природе група које су је сачињавале, америчка религија као целина има тенденцију да буде изразито усредсређена на унутрашње, субјективно искуство за разлику од друштвеног и културног повезивања. Снажне евангелистичке и пентикостне цркве чине много личног обраћења и изражавања. Тако на свој начин раде спиритуализам, Нова мисао, Њу ејџ покрет и многи други карактеристични амерички покрети који наглашавају субјективну, умну основу за религију. Све ове карактеристике су многе Американце одржале високо посвећеним религији и, све док се одржава лична слобода, њеним институцијама.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 460-461
0 $type={blogger}:
Постави коментар