Такође се назива Апокалипса; последња књига Новог завета. Књига Откровења припада врсти списа познатој као апокалиптичка књижевност. Ова врста писања била је посебно уобичајена у јудаизму касног Другог храма (отприлике 200. п.н.е.–70. н.е.), раном хришћанству и древном гностицизму. Апокалиптичка књижевност саопштава скривено знање. Писци добијају ово знање на један од два начина. Или имају визије или путују у небеса. Апокалиптичка литература генерално гледа на свет као на битку између зараћених сила, добра и зла. Она пружа наду да ће силе зла бити поражене у блиској будућности.
Многи примери апокалиптичне литературе су „псеудонимни“. То значи да су, иако су написане у новије време, приписиване познатој личности прошлости: Адаму, Еноху, Авраму, Мојсију. Чак је и библијска књига Данила псеудонимна. Књига Откровење је необична по томе што открива име њеног стварног аутора: Јована, заточеног на острву Патмос. Није јасно како се овај Јован односи на Јована Исусовог апостола, на Јеванђеље по Јовану или на Јованова писма у Новом завету.
У прва три поглавља Јован говори о седам цркава у садашњој Турској. Он их подстиче да буду верни у пракси хришћанства. Осталих 19 поглавља садрже визије неба и небеских догађаја. Ове визије су једнаке свакој научнофантастичкој фантазији. Они користе многе слике из јеврејске Библије. На пример, „четири жива бића“ са различитим лицима (4.6–8) веома личе на створења описана у Исаији (6.1–3) и Језекиљу (1.5–11). Визије су организоване према низу од седам: седам печата (6.1), седам труба (8.6), седам пошасти (15.1). Помешане са овим „седмицама“ су визије жене и звери. На врхунцу књиге, Христове војске побеђују снаге Сатане. Када се то догоди, ново небо, нова земља и нови Јерусалим замењују свет који сада јесте.
Хришћани су вековима расправљали о значењу ових визија. Многе слике јасно алудирају на град Рим и његово царство (на пример, 17.9 и 18). Савремени научници виде књигу као утеху за прве хришћане у време тешког прогона од стране римских власти. Многи мисле да је књига настала током прогона цара Домицијана (владао, 81–96. н.е.). Неки се залажу за ранији прогон под Нероном (владао, 54–68 н.е.). Слова Нероновог имена се збрајају у чувену суму 666, повезану са идејом о Сатани или злу (13.18). (У старогрчком су се исти симболи користили за слова и за бројеве.)
Неки сугеришу практичан разлог за разрађену симболику књиге: помогла је аутору и читаоцима да избегну да их империја открије. Визије одговарају и ауторовом циљу да охрабри прогоњене. Они говоре чудесно сликовитим изразима да оно што цркве доживљавају није коначна стварност. На крају ће њихови мучитељи бити поражени од много већих снага.
Хришћани су кроз историју покушавали да читају Откровење у смислу догађаја свог времена. Неки то и даље раде. У последњој половини 20. и почетком 21. века неки хришћани у Сједињеним Државама видели су политичке непријатеље попут Муамера Ел-Гадафија из Либије, Садама Хусеина из Ирака, Осаме бин Ладена, Совјетског Савеза, па чак и таквог очигледног пријатеља Сједињених Држава као Михаила Горбачова као фигуре иза симбола књиге. Многи су такође очекивали „миленијум“, хиљадугодишњи период у којем ће Исус владати са мученицима (20,1–6).
Ова тумачења могу се некима учинити неоснованим, па чак и бизарним. За оне који их негују, међутим, они дефинишу облик савремене историје.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 388-389
0 $type={blogger}:
Постави коментар