Идеја да ће тела мртвих устати и поново оживети. Овај појам се посебно налази у хришћанству и исламу, али и у јудаизму. Од њих три, само хришћанство учи да се васкрсење већ једном догодило у личности Исуса.
Идеја васкрсења није истакнута у јеврејској Библији (Стари завет). У ствари, појављује се тек у веома касној књизи Даниловој. Предвиђа се у Језекиљевој визији да се суве кости поново спајају (Језекиљ 37:1–14), али ова визија не предвиђа васкрсење мртвих, већ промену у богатству за израелски народ. Јеврејска Библија углавном предвиђа суво, туробно постојање мртвих на месту које назива „шеол“.
У такозваном међузаветном периоду (отприлике 200–1. п.н.е.) идеја да ће мртви васкрснути на крају времена изгледа да је постала прилично уобичајена међу Јеврејима (видети 2. Макавејска 7.14, 12.43; 4. Јездрина 2:23). То је постало тако могуће под утицајем Персијанаца, који су ослободили Јевреје из вавилонског ропства. Од њих је прешла у јудаизам, хришћанство и ислам.
Унутар јудаизма појам васкрсења се појављује, на пример, у Мајмонидесовом чувеном сажетку јеврејског учења познатом као „Јигдал“, чија се поетска верзија често користи у службама синагоге. Међутим, афирмишући васкрсење мртвих, традиционални јудаизам се фокусирао на посвећење овог живота, а не на предвиђање будућег. Реформски покрет, под утицајем европског интелектуалног покрета познатог као просветитељство, није био вољан да потврди да ће мртви васкрснути. Више воли да говори уместо „вечног живота“, фразе која се може тумачити на различите начине.
Васкрсење мртвих је много важније у хришћанству и исламу. Она се појављује у појму коначне пресуде коју деле обе религије. Осим тога, ислам као и хришћанство повезује васкрсење мртвих са Исусовим повратком. У 1. Коринћанима 15, Павле развија посебно детаљан сценарио за васкрсење. Он учи да ће на звук последње трубе, мртви, заједно са још живима, попримити духовно, непролазно тело, за разлику од физичких, смртних тела које су имали у животу. Куран учи да ће они који буду проглашени праведнима на коначном суду ући у рајске баште, док ће они који нису праведни трпети муке.
Муслимани верују да Исус није умро. Дакле, није васкрсао из мртвих; узнесен је на небо без смрти, као Енох и Илија. Али хришћани верују да је коначно васкрсење мртвих било наговештено Исусовим васкрсењем. Заиста, Исусово васкрсење је кључни догађај на коме почива читаво хришћанство. Између осталог, даје концепт да чак и у овом свету религиозни живот значи умирање греху и васкрсење за нови живот.
Немогуће је утврдити Исусово васкрсење као историјски догађај. У принципу, академска историја не зна начин да утврди појаву чуда. Најранији хришћани су се позивали на две врсте доказа када су проглашавали Исусово васкрсење. Први се састоји од извештаја о проналажењу празног Исусовог гроба. Други обухвата сведочанство оних који су тврдили да су видели васкрслог Исуса, на пример, Петар, Јаков и Павле (видети 1. Коринћанима 15.5–8). Након датирања списа Новог завета и пажљивог процењивања онога што је прокламовано у различитим периодима, неки научници су дошли до закључка да су најранији хришћани сведочили о Исусовом васкрсењу само на основу сусрета са васкрслим Исусом.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 387-388
0 $type={blogger}:
Постави коментар