Амулет

Према француском или италијанском, речи 'амајлија' (арап., хаммалат, 'огрлица') и 'талисман' (арап., тилсаман, 'магичне слике') усвојене су у европским језицима у шеснаестом и седамнаестом веку. Карактер амајлије је пре заштитнички и отпоран (апотропејски), док је карактер талисмана позитивнији и ојачавајући. Квалитет амајлије, наравно, зависи од 'материјала' (драго камење, племенити метали, ретки минерали или упечатљив изглед), али је тај квалитет увек прекривен симболичким садржајем кроз његове уписане или сликовне представе, као и кроз његово ритуално ангажовање и посвећење. Амулет се добија као амајлија, или као „магични камен“ са моћима исцељења. Често је угравиран писмом: одломци из вавилонске поезије Ере, бога епидемије, коришћени су као заштитна амајлија; библијски текст, причвршћен као мезуза на вратима јеврејског дома, такође служи као заштитна амајлија. Прикривање или тајност спречава поништавање заштитног квалитета амулета „протуотровом“, а истовремено га обавија мистеријом. Амулети се де факто користе широм света и у свим религијама. Када се званично допусти, њихова употреба прелази у област личне побожности. С друге стране, када су охрабрени или толерисани, често су обдарени теолошком реинтерпретацијом. На пример, симбол руке као заштита од урока има функцију амајлије у блискоисточном и северноафричком популарном исламу, где је замишљен као „фатимска рука“; у теологији се, међутим, реинтерпретира као симбол пет стубова ислама.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 54-55

Примери Миријамине руке у савременом Израелу.