Мит и фантазија
Ретко је неки древни мит покренуо фантазију као мит о Амазонкама. Те ратоборне жене, мушкарцима једнаке, чак играју кључну улогу у савременим расправама о родним улогама, што наравно не одговара њиховом значају у оквиру грчке културе. Народ Амазона, потомак Ареса, бога рата, и нимфе Хармоније, чине у више аспеката „недруштво“: друштво које чине саме жене или у сваком случају доминирају жене. Оне обављају активности које су иначе резервисане за мушкарце — лов, узгој коња, вештина ратовања. Да би били физички једнаке мушкарцима, и да не би биле спутане у борби, оне спаљују своје десне дојке. Оне, дакле, не толеришу ниједног мушкарца у свом друштву, осим физичких инвалида. Оне осакаћују своје мушко потомство – када их не изложе или чак директно убију, како би спречили развој њихове физичке снаге. У конкретном животу, поробљени мушкарци, са којима Амазонке не развијају баш присан емоционални однос, служе само у сврху размножавања. Други начин зачећа деце је ритуална, анонимна копулација са мушкарцима суседних народа.
Поглаварица државе у овој гинекократији (владавина жена) је најхрабрија ратница, која носи (сексуално конотативни) појас у знак своје краљевске владавине. Иако се ратоборне жене прихваћене у мушким друштвима изнова појављују међу другим народима или у каснијој литератури (као Камила у Вергилијевој Енеиди или Клоринда из Торквато Тасове Ђерусалеме Либерата), владарска организација Амазонки их издваја као посебан случај. То би такође могао бити разлог зашто су управо оне биле у центру пажње и научних истраживања феминисткиња.
Владавина жена — „недруштво“
Као „недруштво“, чија екстремна конфигурација не укључује мушкарце, амазонска држава је само део друштва, са становишта стварних односа, док се представља као потпуна, и „супротна је природи“. Чињенице да нити склапају брачне уговоре, нити показују законску подређеност патрилинеарном сродству, указују на вршење слободне, неометане (мушке) сексуалности. Ипак, њихово понашање је обележено неограниченим уништавањем себе и других. Ова негативна слика је истовремено служила и за „природни“ задатак у оквиру породице – задатак неотуђив у цивилизованој држави. На нивоу мита, Амазонке су симболизовале узнемирујућу, незамисливу алтернативу владајућем друштву. Уосталом, не само да присвајају мушка права, већ презиру и породичне везе и телесни интегритет људског бића. То их чини предодређеним „другим“, а у антици су потпадале под надлежност етнографа. Заиста, захваљујући својој одвојености у времену и простору, ово „недруштво“ се замишља као да живи на безбедној удаљености, да тако кажемо, од сопственог друштва. Чак и у најранијим текстовима, оно је или пројектовано у антику обавијену легендама и причама, или прогнано на разне локације на крајевима тада познате земље — у митски град Темискиру, на Термидону у Малој Азији, у Тракију, у Скитију, у Либију. Са овог положаја на периферији, Амазонке крећу у пљачкашке експедиције у грчки свет.
У епској поезији, где се појединим женским ратницама попут Антиопе, Пентезилеје или Иполите приписују специфичније особине, Амазонке су присутне од самог почетка. Готово увек их побеђују и убијају велики хероји попут Белерофонта, Ахила, Тезеја, а посебно Херкула, који је према разним традицијама одговоран за њихову колективну пропаст. Можда је део фасцинације ових андрогиних, моћних жена то што умиру „прелепо“ и што, у споју лепоте и смрти, постају пројекција мужевних, иначе потиснутих или неизрецивих фантазија. Поред функције Амазонки као праведно побијених противника праведно уравнотеженог друштва, неупитна еротичност битака са Амазонкама допринела је одржавању њиховог мита, који представља битку полова посебне природе. Ахил се, на пример, заљубљује у Пентезилеју док јој задаје смртни ударац, и са шоком и чежњом препознаје да је она жена, која би под другим околностима могла да му буде партнер и равноправна.
Пријем
Током векова, функција амазонског мита претрпела је видљиву измену. У антици је служио појачању закона и реда и мушке супериорности. У каснијим вековима, он је служио жени као алтернативна женска слика, која је постала традиција. Савремени покушаји реконструкције, оријентисани на друштвену стварност, ипак често стоје у оштрој супротности са античком концептуализацијом. Утицајни рад Јохана Јакоба Бахофена, Das Mutterrecht („Матерински закон“; 1861) био је одлучујући у овом развоју. Иза мита, Бахофен је постулирао историјско језгро стварне гинекократије, коју је, наравно, сматрао примитивном и на одговарајући начин превазиђеним прелиминарним кораком у правцу аутентичних друштава. Не само да се у том контексту мора сматрати фаталном грешком раних феминисткиња када су, супротно Бахофеновој намери, ангажовале Амазонке као праисторијски матријархат, а тиме и као подршку сопствених тврдњи. Савремене амазонске митологије су, такође, посебно упечатљиви примери продуктивности и магнетске моћи мита, који добија ново значење у другом друштву и у другом времену, и може послужити друштвеним процесима као катализатор. Ипак, чини се да ратоборне, разорне Амазонке једва да могу послужити као репрезентација са којом би се покушало идентификовати у преласку пута ка једнаким правима за жене. У својој трагедији Пентезилеја (1808), у којој је ослонац преовлађујућег друштвеног система у старој Грчкој: друга страна амазонског новчића био је нагласак на искључењу жена из политичке активности и вођења рата, а њихово додељивање преокреће традиција антике, Хајнрих фон Клајст чини Амазонку ненамерним убицом Ахила којег она воли. Након откривања дела, Пентезилеја се убија. Истина, узвраћена љубав је овде у првом плану, али уметник развија и неизводљивост „Амазоније“, коју представља као став који треба превазићи у истински еманципованом друштву.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 52-54
0 $type={blogger}:
Постави коментар