Да би се дар могао принети на начин да га нико други не може користити за себе, већ да се да — по правилу — богу, потребно је свето место. Обично је то место узвишено, тако да може да прикаже понуду пред очима свих. То може бити камен, на пример, или даска или плоча, или распоред камења. Олтари које су Грци подизали за своје животињске жртве стајали су испред храма. Морали су да се протежу довољно далеко да приме стотину животиња одједном поводом великих празника на којима се приносила хекатомба (жртвовање стотину животиња одједном), а требало им је обезбедити и дренажни олук за проток крви. Преношење дара Богу може се постићи уништењем, на пример просипањем или спаљивањем, или заиста конзумирањем заједничког оброка. У последњем случају, олтар је подигнут као трпеза, а Бог симболично „учествује“ у јелу. Хришћански велики олтар, пред којим свештеник мора да окрене леђа сабрању, садржи мошти светитеља, у облику је гроба, и само изабрани свештенички помоћници смеју да му приђу. Дакле, не служи као заједничка трпеза или место преношења дара, већ само као свечани олтар. У свом уметничком облику, или у слатком мирису који допире из кадионице, посетиоци га доживљавају као „лепу” централну тачку светог места и као знак невидљивог Бога.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 47-52
0 $type={blogger}:
Постави коментар