У савременом схватању, појам старости се односи или на шири животни век, или у ужем смислу на његову последњу фазу. Почетак овог другог може се означити на различите начине, у зависности од друштвеног контекста. Међутим, често се рачуна у смислу ослобађања од важних формалних друштвених функција, посебно процеса рада (пензионисање), и губитка способности за полну репродукцију. Старост је стога увек и „друштвено доба“, и – као и код пола – суштинска димензија структуре друштва. Док је оријентација на хронолошко доба уобичајена норма за западна индустријска друштва, сличан концепт недостаје у многим неиндустријским друштвима. Овде, уместо тога, кључни појам је оријентација на узраст, класу и генерацију појединца, као и на нечије место у породичној јединици. Старост је, дакле, често повезана са ритуалном моћи и друштвеним престижем, као што је појачано интимнијим повезивањем које се може приписати старијима са моћима загробног света.
Старост се појавила као кључни фактор у савременим истраживањима европске религиозности. Старије особе, посебно жене, су јачи верници, и чешћи су и вернији црквењаци, него млади. Овде се доказује блиска веза између религиозности и нечије локације у животном циклусу.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 44
0 $type={blogger}:
Постави коментар