Пошто већина религија има много везе са смрћу и моралом, није изненађујуће што и оне имају много да кажу о самоубиству. Неколико драматичних случајева религиозно мотивисаног самоубиства у другој половини 20. и почетком 21. века посебно је скренуло пажњу на ову тему.
Неки стари Грци и Римљани су сматрали да је самоубиство частан и прикладан начин умирања, ако се уради како треба и под одговарајућим околностима. Примери личности које су извршиле самоубиство су Сократ (око 470–399 п.н.е.), Лукреција (легендарна хероина раног Рима, традиционално шести век п.н.е.) и римски филозоф Сенека (око 4 п.н.е.–65.н.е.). У Библији има и примера племенитих самоубистава. Најпознатији је вероватно Самсон. Касније су, међутим, Јевреји и хришћани почели да осуђују самоубиство. Најутицајнији мислилац који је то урадио био је Августин Ипонски. У свом Граду Божијем (пети век) он је тврдио да је самоубиство увек грех, без обзира на околности, и да се увек мора избегавати. Мухамед је такође учио да су људи који изврше самоубиство осуђени на пакао. Истовремено, јудаизам, хришћанство и ислам величали су шехиде, односно људе који су убијени због своје вјере. У раном хришћанству на мучеништво се гледало као на „крштење крвљу“. Ислам учи, као и неки рани хришћани, да мученици стижу у рај пре коначног суда. Међутим, оно што неки људи сматрају мучеништвом, други могу сматрати самоубиством.
Хиндуизам, џаинизам и будизам су генерално осуђивали самоубиство. Ипак, дозволили су самоубиство под одређеним околностима. Џаини у старости који желе да окончају свој живот на најбољи могући начин то чине процесом званим салехана. Престају да једу и пију и на крају умиру. Неки духовно развијени хиндуисти такође завршавају своје животе у поодмаклим годинама. Много контроверзнија је била пракса сати. У овој пракси, удовица, често али не увек хиндуиста, спаљује се на погребној ломачи свог мужа. Вероватно није сваки случај сатија био добровољан, а многи Хиндуси осуђују ту праксу, као и многи нехиндуси.
Иако будизам генерално осуђује самоубиство, он га у одређеним случајевима дозвољава. Један пример је самопожртвовање које користи другим људима. У Лотос сутри Бодисатва познат као Краљ медицине понудио је своје тело да ублажи патњу свих бића. Чини се да су га неки кинески будисти опонашали тако што би се спалили до смрти, седећи у савршеном миру. На шок многих Северноамериканаца, вијетнамски будистички монаси учинили су исту ствар 1963. године у знак протеста против рата који је пустошио њихову земљу. Нешто другачија је јапанска пракса сепукуа, начина на који су припадници јапанске ратничке класе, самураји, тражили часну смрт пред поразом или срамотом. Учинили би то тако што би ритуално распорили стомак. Помоћник би их такође обезглавио, односно одсекао главу.
У Северној Америци медијска пажња се недавно фокусирала на две врсте верског самоубиства. Једну врсту представљају самоубилачки напади муслимана на Блиском истоку и другде. Напади 11. септембра на Светски трговински центар и Пентагон су драматични примери ове врсте самоубиства. Важно је запамтити да многи муслимани, као и немуслимани, сматрају ова дела за осуду. Они који их изводе вероватно их не виде као самоубиство, већ као дела крајње оданости у служби Бога. Ово гледиште може изгледати мало разумљивије, иако још увек неприхватљиво, ако се упореди са праксом одавања почасти војницима након смрти због тога што су предузели самоубилачке мисије.
Друга врста верског самоубиства која је привукла пажњу медија су масовна самоубиства, попут оних које су починили чланови Народног храма 1978. и Соларног храма и Небеске капије 1997. Таква самоубиства су подједнако шокантна, али нису потпуно јединствена. Претходна масовна самоубиства су укључивала самоубиства Јевреја у Масади 74. н.е. и у Вормсу у Немачкој 1096. Међутим, оно што се чини необичним у вези са самоубиствима из 1997. је то што нису директно реаговали на уочени прогон.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 431-432
0 $type={blogger}:
Постави коментар