Иако су као извори сачувани само фрагменти текстова исписаних на глиненим плочама, јасно је да су Вавилонци први препознали да су астрономске појаве периодичне и да су применили математику за њихово предвиђање. Потреба за оваквим запажањима била је јасно повезана са проблемом успостављања тачног календара, који је заузврат био неопходан алат за планирање економских и политичких активности. Вођење евиденције — традиција која се развила веома рано у Месопотамији — омогућила је рано препознавање дугорочних појава, као што су прецесија равнодневица и регуларност помрачења. Вавилонци су небо поделили на зоне, а најважније су се налазиле дуж привидне путање коју прате Сунце, Месец и планете. Називи зодијачких знакова су, у ствари, преводи старих вавилонских сазвежђа. Још један важан разлог за рани развој астрономије у Месопотамији била је повезаност између првог и последњег појављивања планете на небу као утицаја на људску историју. Планете су биле повезане са боговима, а божански утицај на људске ствари је стога био повезан са астрономијом. Ово може објаснити напоре да се предвиде планетарна кретања. Најранији астрономски текст је такозвана Венерина таблица из Амисадуке (Енума Ану Енлил, табла 63), која је датована у први миленијум пре нове ере. Текст бележи време успона Венере и њену прву и последњу видљивост на хоризонту — сва запажања се тумаче као предзнаци.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 55
0 $type={blogger}:
Постави коментар