Када је 689. пре Христа пао у руке асирског краља Сенахериба, град Вавилон је темељно опљачкан, његова светилишта су остављена у рушевном стању, а статуа његовог божанства заштитника, Мардука, главе вавилонског пантеона, уклоњена. Сенахерибов наследник, Асархадон (681–669 пре Христа) планирао је реконструкцију града и рестаурацију његовог главног храма. Његов сопствени наследник, Ашурбанипал (668–627 п.н.е.) можда је чак намеравао да врати статуу Мардука у Вавилон, али када се његов брат Шамаш-шум-укин (којег је Асархадон поставио за владара у Вавилону) побунио, град је постављен под опсаду и поново опљачкан (648. пре Христа). Потпуни опоравак дошао је тек са другим, и најпознатијим, владаром Нововавилонског царства, Набукодоносором II (604–562 п.н.е.), савремеником првих краљева династије Саите у Египту (664–525 п.н.е.) и персијског краља Камбиза I (око 600–559 п.н.е.). Набукодоносор је водио непрекидну кампању у Сирији и Палестини да спречи да се ти региони врате Египту. У току ове конфронтације са моћним суседом на југу, он је заузео Јерусалим и заменио његовог краља Јоахина својим изабраником. Такође је ставио Тир (на обали Средоземног мора, сада у Либану) под опсаду на 13 година. Због дела који недостаје у вавилонској хроници, мало се зна о догађајима који су се одиграли после 594. пре Христа, али се чини да је нагласак током тих година пребачен на драматичан економски опоравак Вавилоније.
Најспектакуларнији доказ Набукодоносоровог политичког успеха су остаци његових грађевинских активности у Вавилонији. Већина старих и важних градова је обновљена, њихове светиње поправљене и улепшане. Али најимпресивнија рестаурација била је резервисана за сам Вавилон. У то време, највероватније почетком 6. века пре нове ере, настао је град који је фасцинирао машту савременика. Вавилон је био веома велик за то време — 8 квадратних километара — и био је окружен двоструким зидом и јарком. Река Еуфрат је текла средином града и преко ње је прелазио величанствени камени мост. Највећа зграда у граду био је зигурат, који је Набукодоносор обновио након што је стари Етеменанки остављен у запуштеном стању након што је Сенахериб опљачкао град 689. пре Христа. Етеменанки је стајао одмах поред великог Мардуковог светилишта, познатог као Есагила. У краљевском натпису, Набукодоносор назива Етеменанки „вечном кућом“ и хвали се како је украшава сребром, златом, другим металима, каменом и глазираним циглама у боји — све по Мардуковом наређењу. Каснији извори наводе висину зигурата на скоро 100 метара, са квадратном основом од скоро 8.400 квадратних метара. Велику величину зигурата, који је инспирисао легенду о Вавилонској кули, потврдило је ископавање које је 1917. године водио немачки археолог Роберт Колдевеј. На јужној страни откривене су велике степенице, где се налазила трострука капија која је повезивала зигурат са Есагилом. Друга, већа капија на истоку повезивала је Етеменанки са светим процесијским путем који се завршавао код монументалне Иштар капије. На највишој тераси налазио се храм посвећен Мардуку, у коме су одвојене просторије биле посвећене богу и његовој жени Сарпанитум, богу писару Набуу и његовој жени Ташмет и боговима Еа (богу воде), Нуску (бог светлости), Ану (бог неба) и Енлил (бог даха и ветра). Претпоставља се да је највиши ниво зграде служио као опсерваторија за чувене вавилонске астрономе („Халдејце“). Грчки историчар Херодот, који никада није посетио Вавилон, помиње да је у једној од просторија у храму био кревет и златни сто. Судећи по археолошким доказима, зигурат је изграђен са језгром од цигли од блата затворене у чврсту шкољку од печених цигли дебљине 15 метара. Фасада храма на врху мора да је била обложена циглама застакљене тамно плавом бојом. Иста боја коришћена је и за глазуру на цигли коришћеној за украшавање велике утврђене палате саграђене на северном крају града, као и зидова који облажу свечану улицу и велику капију Иштар.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 55-56
0 $type={blogger}:
Постави коментар