Абориџини

Сто педесет хиљада година након доласка првобитног аустралијског народа, прва колонизација Аустралије почела је са капетаном Куком. 'Домородце' су, од сада па надаље, сви звани Абориџини, толико мало занимали Кукови бедни поклони, његови материјални дарови, да је Кук написао у свом дневнику: „Све ствари које смо им дали, оставили су да леже на лицу места и нису обратили пажње на њих. По мом мишљењу, то значи да они верују да су опскрбљени свим животним потребама.” Кључ понашања Абориџина, који је за Кука тако запањујући, налази се у њиховој религији. У Аустралији Абориџина владао је другачији поглед на свет од оног на енглеском броду. Ти људи нису били технолози, већ космолози. Овладавање светом кроз материјалне вештине — а и они су поседовали ове вештине — било је противтежа унутрашњим способностима.

Митови о пореклу: Тотемски преци

Некада давно, како причају Аранда и друге групе централне Аустралије, Земља је била нестворена и ванвременска. У почетку је постојала само гола, равна површина, без облика и без живота. Али дошао је тренутак када је велики број натприродних бића, тотемски преци, изашао из свог вечног сна испод површине. Свако од ових натприродних бића било је повезано са одређеном животињом или биљком. Тада су прешли преко равни и својом стваралачком снагом почели да обликују свет који је постојао одувек, али без облика и реда. Планине, брда, блатне рупе, равнице, извори, реке, све су то знаци дела предака тотема. Овде, у тотемским прецима, били су примери и прототипови биљака, животиња и људи. Подигли су верске и друштвене установе, као што су процедуре склапања брака и иницијације, подучавали су занатима, лов и риболов, регулисали природне појаве као што су плиме, годишња доба и фазе вегетације. Док су тотемски преци на сваком месту успостављали све своје стваралачке знакове, они су свету дали његов неприкосновени поредак.

Митови Абориџина идентификују сва места на којима су тотемски преци вршили своје активности, док су пролазили кроз њих или тамо обављали церемоније. Лутања тотемских предака треба схватити врло конкретно. Њихови одломци, данас као и некада, могу се пратити. Места на којима су застали — планине, камене формације, водене рупе и тако даље — заиста постоје, и управо су она постала света њиховим присуством. Њихове руте преплављују целу земљу, посебно света места тотема — посебна места митских предака. И тако је, како митови говоре, настала конзистентна мрежа, аналогна мрежи модерних улица. Преко ових путева, најдивергентније групе су се митски уједињавале, често са великих удаљености, а када су годишња доба била добра и плодна, ови народи би се окупљали у великим ритуалним гозбама, које су могле да потрају недељама.

Света земља

Дакле, корен солидарности Абориџина са њиховом земљом је верски. То је интимна веза између људи и средине њиховог некадашњег постојања, постојања њихових предака, који настављају да живе у њима. Када би људи били одведени са ове земље, било расељавањем, примамљењем или протеривањем, изгубили би себе, своју културу, своју духовну егзистенцију. Када би били протерани из њихове познате земље митова, нова земља на којој би морали да живе више не би била света земља. Више неће знати име сваког места или шта се тамо некада дешавало. Они би били у незнању о митовима везаним за то. Њихов сопствени мит и страно место не би били повезани. Клан или породица која је мигрирала на посебно припремљено место би постала буквално дезоријентисана, а наследни митови би сада били бесмислени. Колапс традиционалног, митски укорењеног друштвеног поретка сада би био само питање времена. Старија генерација, која је некада искусила спој мита и земље, више није могла пренети новим генерацијама ову везу између њих двоје.

Колапс абориџинске културе

Овде имамо важан узрок брзог распада културе и религије Абориџина. Ово је резултат две стотине година европске колонизације, уз пустошење поља и прорачунати геноцид. Свет више није исти. Абориџини више не лове за сопствене потребе – они сада ваде своје месо и поврће из конзерви – и навикли су да једу хлеб из пластичних кеса. Њихов стари презир према свему што је материјално, њихов ентузијазам за невидљива дела невидљивих тотемских предака, уступили су место жељи за сопственим аутомобилом, сопственом телевизијом и последњом модом. И нису се промениле само исхрана и вредности Абориџина, већ и њихова перцепција. Сада киша пада без ритуала кише. Наравно, ова ситуација једва да ослобађа „белце“ њихове обавезе да проучавају митска права која захтевају Абориџини, а понекад и да их признају.

Феномен рецепције: „Време снова“.

Културе Абориџина, као и код многих других аутохтоних група и народа, потчињене су потреби Запада за сопственим давањем значења. А концепт попут оног „времена из снова“ посебно је добро прорачунат за враћање мало боје у свакодневицу без снова. Па ипак, мали број концепата је жртва таквог фундаменталног неспоразума као што је онај о ’времену снова‘. Оригинална реч Аранде, алтђира, значи „вечан“, „нестворен“. Аранда не познају ограничено „време снова“, у смислу прошлости или одређеног доба. За њих је алтђира свет који је почео у вечности, али чији је крај немогуће предвидети. Митски тотемски преци — тако се верује — данас живе баш као што су живели одувек, и као што ће живети заувек. Наравно, експлоатација аутохтоних култура није ограничена на њихово изворно, духовно власништво. Конкретно, аутохтона музика је доступна по цени, у предузећу од милијарду долара велике индустрије. И зато данас не чуди што играч диџеридуа седи на скоро сваком углу улице, чинећи безнадежне покушаје да својим дивљим понирањем унесе мало Аустралије у простор између продавница и фетишиста потрошње.

ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 1-4

Плесачи Абориџини 1981.