Непланиране трудноће, планирање породице и ограничење плодности и рађања представљали су проблем за све културе и епохе. Абортус – прекид већ постојеће трудноће – као и контрацептивна средства и методе намењене спречавању нове трудноће, покушаји су да се одговори на овај људски проблем, и као такви су антрополошке универзалије. У историјској перспективи, и у интеркултуралном поређењу, важну улогу је одиграо у погледу нежељеног или ванбрачног потомства чедоморством, излагањем новорођенчади и рецептима сексуалне апстиненције током лактације (постпартални табуи). Морални ставови и правна правила која су особе различитих вероисповести у различитим временима формулисале у погледу ових пракси покривају широк спектар прихватања и легитимизације, од табуа до мучења и смртне казне. Карактеристика историје абортуса и контрацепције у Европи је стално понављање несклада између свакодневног става према правосудним и моралним бригама и званичних ставова верских елита (као, касније, и према аргументима правног опредељења и медицинских стручњака). Током двадесетог века, абортус и контрацепција у Европи, Сједињеним Државама и Израелу више пута су изазивали дебате о основним питањима, у којима су се сукобљавали ставови у области морала и етике, теолошких и верских ставова и политичко-правних захтева у међусобној супротности.
О историји абортуса и контроле рађања у Европи
Очигледно је да су све ере биле домаћин широког народног знања о абортивним и контрацептивним лековима и праксама, делимично магичне природе, пре него што је абортус постепено продро, у осамнаестом веку, у области научне медицине. Од деветнаестог века, контрацептивни производи све више постају индустријска роба, којима се треба бавити као робом.
Патријархални мотиви забране абортуса датирају из антике, када су излагање одојчади, контрацепција и абортус сматрани морално и етички неутралним сами по себи. Фетус се сматрао једноставно делом мајчине унутрашњости. Концепт феталног права на живот у модерном смислу није постојао. Римско право није пружало никакву заштиту животу у развоју. Оно што је било заштићено је patria potestas, моћ мушког главе породице да одгаја и влада. Дакле, једини абортуси који су кажњавани били су они изведени против воље мушкарца.
Хришћанство је поставило зачеће и трудноћу у религиозни контекст. Право на живот и смрт над зависнима пренето је са земаљског оца на божанског, а људско постојање је пребачено из стања његове пуке појавности у трансценденцију везану за Бога. Контрацепција и абортус су сада окарактерисани као грех и забрањени. Књиге које се баве исповести и покајањем, међутим, представљају, током векова, контрадикторну слику стварних ставова и понашања. Древна Црква се дуго борила око тачног тренутка „одушавања“ фетуса, а тиме и око степена кривице за абортус. Теолошки диспутанти су прихватили идеју, првобитно приписану Аристотелу, о 'сукцесивном одушењу': потомство у другом стању је обдарено рационалном душом, као и диференцирано по полу, тек након вегетативне и 'осетљиве' (или животињске) фазе развоја. Тек 1869. године римокатоличка догма је потврдила истовременост зачећа и специфичног човековог одушења. Каролина Карла V (1532) била је прва књига грађанског права која је кажњавала абортус, и то само за случај абортуса обављеног током друге половине гестације. Ова одлука је одговарала здравом разуму обичног човека, будући да се „патолошки прекид менструације“ у првим месецима трудноће једва могао разликовати од стварне трудноће, нити спонтано мртворођење од планираног абортуса. Касније, постепено, надзор над становништвом и кажњавање за абортус прешли су у руке државе. Године 1871., у Немачкој, параграф 218 Царске књиге о грађанским казнама забрањује сваки абортус, без обзира на фазу трудноће. У јавним полемикама које су се водиле у време Вајмарске републике, абортус се тематизовао мање као питање савести него као проблем националне политике становништва и друштва. Ера националсоцијализма је показала праве димензије терора који може да ослободи вешта технократија која служи интересима политике еугенике и контроле становништва. Док су абортуси које су на себи извршиле „аријевске“ жене кажњиви смрћу, жене које нису испуниле расистичке и еугеничке стандарде моћних тог времена морале су да се подвргну абортусу и стерилизацији против своје воље.
Ставови других религија
Различите религије су дале различите оцене о абортусу и статусу ембриона. Године 1955., антрополошко истраживање четири стотине аутохтоних неевропских култура закључило је да су, упркос опасностима и физичком болу укљученим у абортус, скоро све те културе истраживале практиковање абортивних техника. Огромна већина побачени фетус не сматра људским бићем, већ (добрим или претећим) натприродним бићем, или беживотним објектом.
У исламу, у хиндуизму, у будизму и у веровању Парса, постојале су забране абортуса, али су оне често блаже формулисане и тумачене него у хришћанству. Куран не формулише никакве изричите прописе. Исламски правници и лекари средњег века дали су јасне и обилне информације о контрацептивним лековима и прекиду коитуса. Временска ограничења за абортус такође су позната у исламу. Јорданска фетва из 1964., на пример, дозвољава уклањање заметка из тела жене током првих 120 дана. Али такве релативно умерене изјаве се и данас у праву тумаче рестриктивније.
Осуда абортуса у будизму почива на основном моралном ставу који свако уништавање осећајног живота оцењује као морални преступ. Међутим, на пример, у Јапану су поступци механичког и медицинског абортуса, заједно са чедоморством, били широко практиковани и де факто дозвољени, почев од седамнаестог века. У традиционалном погледу, идеално је било троје деце по породици. На појаву живота са душом указивао је први плач новорођенчета. Чак и данас у Јапану, абортус је уобичајено средство планирања породице. Сматра се морално неутралним и дозвољено је до двадесет треће недеље трудноће; од тада, међутим, закон то кажњава као убиство.
Етички сукоби данас
У западним индустријским земљама, као и у многим не-западним друштвима, контрацепција се широко практикује као рутинска и прихваћена. Чини се да је то случај и у традиционалним католичким регионима, иако сама Католичка црква одбацује механичку, хемијску и хормонску контрацепцију чак и у браку, дозвољавајући само природне методе (Кнаус-Огино, ритам). Протестантске цркве виде контрацепцију и контролу рађања као питања о којима треба одлучити применом ситуационе етике за сваки појединачни случај. Контрола рађања је предмет расправе у контексту политике контроле становништва у земљама „трећег света“.
Светска здравствена организација процењује да је годишњи број абортуса широм света између тридесет и педесет милиона. Упркос законским забранама, отприлике половина њих се обавља у „незаконитим“ околностима. У Европи и Сједињеним Државама, новији сукоби и контроверзе око абортуса и даље се одржавају у духу нестабилности и емоција. Током 1970-их, женски покрет је иступио са снажним захтевима за правима жена над сопственим телима, а у многим земљама су уведена либералнија временска ограничења и други услови у регулисању абортуса у кривичном закону. Данас, у међувремену, протестантски фундаменталисти и припадници евангелистичких слободних цркава посебно су се, у контексту про-лајф покрета који потиче из Сједињених Држава, сврстали на страну Католичке цркве, у корист стриктне забране абортуса. У средишту контроверзе стоје разматрања о моралном и правном статусу фетуса. Развој у људској генетици и медицинском третману репродукције је оптички (посебно уз употребу ултразвука) и практично (нпр. вантелесном оплодњом) одвојио фетус од мајчиног тела. Такав развој постепено усмерава пажњу на посебну и јединствену природу трудноће у смислу психичке и физичке симбиозе. Правно гледано, абортус се доживљава као сукоб интереса између два наизглед аутономна субјекта. У овим условима, фетусу се може дуговати заштита чак и од интереса мајке. Критичари ове позиције тврде да приписивање независног статуса фетусу подрива лична права жене и противречи женском искуству трудноће. Дакле, дискурс о „сукобу интереса“ никако није морално и метафизички неутралан; него одражава утицај друштвено атомизоване културе.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 4-8
0 $type={blogger}:
Постави коментар