Есени су били припадници древног јеврејског покрета који су се населили у области Палестине од времена Јонатана Макавеја у 2. веку пре нове ере (ЈС 13.171) до првог јеврејско-римског рата око 68. н.е. (ЈР 2.120–153). Ова хронологија је даље утврђена Јосифовим поновљеним спомињањем есена, заједно са фарисејима и садукејима, као главне секте унутар јудаизма другог храма (ЈС 13.171–172, 298, 15.371). Термин „есени“, као назив за групу, помиње се и код Јосифа (есени, ЈР 2.199) и Филона Александријског (есеи, Quod Omnis Probus Liber Sit [Prob.] 1:75), међутим Филон је онај, у одломку чија је аутентичност оспорена, који указује да назив групе потиче од њихове „побожности“ (осиотес). Такође је сугерисано да име потиче од арамејске именице хасаја, назива повезаног са макавејским хасидимима који су били познати по свом строгом придржавању Торе током политичких тензија око јеврејске интеграције хеленизма у раном 2. веку пре нове ере. Прецизно порекло термина „есен“ остаје предмет научне расправе.
Иако се ова група помиње у више класичних извора (Јосиф, Филон и Плиније Старији), два питања компликују било какву историјску реконструкцију порекла и праксе заједнице. Прво питање окружује различита неслагања која се јављају у извештајима које су понудили Јосиф, Филон и Плиније Старији, а који се односе на посебна веровања и обичаје есена. Друго питање се тиче степена повезаности између есена приказаних у древним изворима и древне групе представљене у кумранским свицима. Још од открића и објављивања свитака са Мртвог мора средином 19. века, многи научници су идентификовали бројне кључне сличности и контрасте између групе „есена“ о којој се говори у древним изворима и заједнице предвиђене Правилом заједнице („1QS”) свитак и Каиро Дамаск документ („CD”).
Географски и хронолошки опис есена у класичним изворима, иако није без неслагања, снажан је доказ да је ова група била мање-више повезана са заједницама представљеним у кумранским свицима. На пример, Плиније Старији је лоцирао есене западно од Асфалтног језера (Мртвог мора) и јужно од Ен-Гедија, што је име вероватно дато Кумранским пећинама. Штавише, Јосифово датовање групе, наиме, од 2. века пре нове ере до око 68. године нове ере, широко је прихваћено да одговара хронологији кумранских заједница. Упркос овим хронолошким и географским разматрањима, разлике у погледу комуналне праксе и идеологије идентификоване су као доказ за разлику између есена и заједница у Кумрану. Међу овим уоченим разликама су пракса брака у групи (Плиније 5:15.75; CD-A 7:6–9, ЈС 18:21, са ЈР 2.119, 160, 1QS), церемонија иницијације (ЈР 2.137–139 са CD 6:13–23), и власништво над имовином (ЈР, 2.122–123, ЈС 18.20, Prob. 85; CD 9:10б–16а, 14:12–13). Док су неки предлагали компромисе како би објаснили ове различите приказе, разлике могу бити објашњиве у светлу мноштва заједница представљених у кумранским свицима. Многи кумрански научници тврде да различити описи живота заједнице у 1QS и CD-у одражавају мноштво заједница, које су можда биле распршене широм региона, или су постојале у различитим периодима у историји групе(а). Све већа опасност од римске инвазије може бити довољан катализатор да се ови разноврсни свици сакупљају и чувају на једној локацији. Штавише, сами класични извори сведоче о великом броју есена (4.000 према Prob. 75 и ЈС 18:20), који су били распрострањени широм региона, живећи у многим градовима и селима (Prob. 76; Ј. В. 2.124). Позивање на „други ред есена” код Јосифа Флавија даље имплицира вишеструка насеља или чак могућност идеолошке поделе унутар веће групе есена (ЈР 2.160). Постојећи докази за заједницу познату као „есени“, стога, имплицира идеолошку разноликост и плуралитет заједница. Међутим, постоји довољно историјских веза између класичних извора и кумранских свитака да би се створила асоцијација.
Што се тиче пракси и веровања „есена“, испитивање класичних и кумранских извора открива низ важних ритуалних пракси и идеолошких тема. Према најранијим класичним изворима, саставни део идеологије есена био је појам предодређења (ЈС 13.171, 18.18, Филон, Prob. 84), бесмртности душе (ЈС 18.18), награде будуће праведности (ЈС 18.18), престанак система жртвовања животиња (Јосиф, ЈС 18.19; Филон, Prob. 75), важност побожности (Јосиф, ЈС 18.20, ЈР 2.120; Филон, Prob. 75, 80) и проучавање Торе (ЈР 2.159, Филон, Prob. 80–82). Постојали су и прописи против пљувања (ЈР 2.147), употребе уља (ЈР 2.123), откривања тајни (ЈР 2.141) и кршења суботе (ЈР 2.147). Важно је напоменути да се ове идеолошке тачке потврђене у класичним изворима такође налазе у самим кумранским свицима (уп. 1QS 3:17–19, 4:6–8, 7:13; CD 3:20, 10:14 –11:18, 12:15–17, 15:10–11). Штавише, ако се ови класични извори допуне садржајем кумранских свитака, имајући у виду одговарајуће квалификације које ограничавају једнообразну корелацију између свитака и јединствене групе познате као есени, онда постоји низ додатних нагласака вредних пажње. На пример, свици наглашавају важност календара за одржавање тачног времена, космичку поделу човечанства на две групе, присуство анђела у средини заједнице и интересовање за апокалиптички рат.
Утицај есена може се мерити на више различитих хоризоната. Прво, ако садржај свитака са Мртвог мора представља неке од есенских заједница, онда ова група у великој мери осветљава природу старог јудаизма пре римско-јеврејског рата. Пракса тумачења светих текстова, очување древних рукописа, састављање химни и увођење нових старојеврејских жанрова само су делић Кумрановог утицаја на модерно разумевање јеврејске антике. Друго, проучавање текста јеврејске Библије је у великој мери побољшано очувањем библијских свитака у Кумранској пећини (нпр. текстуални развој Јеремије). Треће, научници раног хришћанства су имали велике користи од открића кумранских свитака, пошто и Нови завет и кумрански свици потичу из исте генетске текстуалне матрице палестинског јудаизма. Као резултат тога, постоји низ јасних сличности између ове две текстуалне групе, као што су слична употреба старозаветних текстова (нпр. Иса. 40:3 у Јеванђељима и 1QS 8:14), различита концептуална преклапања (дуалистичке слике и есхатологија), сличне кратке фразе („многи“, „сиромашни духом“) и употреба библијских личности.
Очигледно је да су есени били важан део ширег религиозног миљеа који је био јудаизам другог храма и свако разматрање пуне панораме јеврејских веровања у антици неизбежно ће морати да узме у обзир ову мистериозну заједницу. Без обзира на методолошка питања укључена у одређивање степена корелације између класичних „есенских” извора и заједница представљених кумранским свицима, постоји мноштво доступних података у вези са есенским веровањима и праксама који описују многа начела ове древне заједнице.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 110-112
0 $type={blogger}:
Постави коментар