Управо су догађаји који су се одиграли током Другог пунског рата (218–201. п.н е.), тешке борбе између Римске републике и Ханибалове војске, убедили Сенат да усвоји фригијски култ богиње Кибеле, познат у Италији у то време као Магна Матер („Велика мајка“). Римска република је званично усвојила култ грчке богиње након што су књиге пророчанстава које су консултоване у ванредним ситуацијама (Књиге Сибилине) објавиле да ће Италију ослободити Ханибала Идејска мајка Песинуса. Опште схватање пророчанства је било да се ово односи на Магна Матер фригијског Песиноса. Уз дозволу краља Пергама, који је био савезник Римљана, богиња је донета у Рим у облику црног метеорског камена. Убрзо након тога, Ханибал и његова војска напустили су Италију да би се вратили у Картагину.
Одличан извор за наше познавање ране историје култа Кибеле у Риму је беседа цара Јулијана Отпадника (361–363. н.е.) под насловом Беседа Мајци богова. У овом чувеном тексту (поглавља I–II) Јулијан приповеда о почетку овог грчког култа у Риму: према Јулијану, Римљани су послали амбасадора пергамском краљу и тражили од њега најсветији лик богиње Кибеле, свети камен. Тада је римски посланик, примивши камен, ставио га у посуду. Брод је коначно стигао до ушћа реке Тибар, где је камен дочекала одушевљена гомила — пук, Сенат, свештеници и свештенице. Али после, примећује Јулијан, када је брод упловио у луку Остију, натприродна воља Кибеле (тачније, пешчана спруд, препрека која није неуобичајена на Тибру) је замрзнула брод у потоку.
Римска легенда повезује долазак Кибеле са суђењем којим је весталка по имену Клаудија Квинта доказала своју невиност након што је оптужена за неморал. Према Јулијану, чињеница да се брод који је превозио статуу заглавио у потоку протумачено је као знак да, као свештеница Весте, Клаудија Квинта није била чедна. Да би доказала своју невиност, након што је призвала Кибелу, Клаудија је померила брод, који је нацртала на знатној удаљености уз Тибар. Ова епизода је изузетан пример првобитно позитивног прихватања култа велике мајке од стране свештеника традиционалне римске религије. Јулијан чак и римске победе против Картагине приписује Кибели.
На захтев Сената, Публије Корнелије Сципион Насика, будући конзул из 191. године пре Христа, отпутовао је са римским матронама да прими свети камен Магна Матер када је стигао у Остију; Насика је однео камен у храм богиње Викторије, где је остао све док Кибелин храм није подигнут на брду Палатин. Камен метеорита је тада коришћен за статуу богиње. Римски хришћански песник Пруденције (348–413) описује камен као мали и обложен сребром.
Уз Кибелин камен, у Рим је стигао и култ њеног супруга Атиса, као и култ кастрираних, фригијских свештеника богиње. Римљани су веровали да је фригијска Кибела била најважнија богиња древне Троје, легендарног града-мајке Рима. Стога се вратила свом народу (тј. Римљанима, потомцима Тројанаца), иако су Римљани били мање одушевљени Атисовим и Кибелиним кастрираним свештеницима. Званични празник Магна Матер био је Мегалезија и почињао је 4. априла, на годишњицу доласка богиње у Рим. Статуа богиње је 10. априла однета у поворци у Циркус Максимус и тамо су одржане многе трке кочија у њену част.
Култ Кибеле је порастао у царској ери: Август, први цар Рима (27. пре Христа – 14. н.е.), идентификовао је Магна Матер са царским редом и римским верским ауторитетом у целом царству. Према песнику Овидију, Магна Матер је штитила и градове царства и његову пољопривреду.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 102-103
0 $type={blogger}:
Постави коментар