Светилиште великих богова на Самотраки, дом једног од најпознатијих античких мистеријских култова, примало је иницијате око 1000 година. Његово порекло је нејасно, али предгрчки елементи у самотрачкој религији указују на то да претходи доласку грчких колониста у око. 700 п.н.е. Иако ниједна од важнијих грађевина није датована пре средине 4. века пре нове ере, светилиште је несумњиво коришћено за жртве још средином 7. века пре нове ере.
Религија светилишта била је усредсређена на Велике богове и укључивала је тајне мистерије са обредима иницијације. Али за разлику од мистерија Елеусине, религија на Самотраки је имала светилиште отворено за све — чак и за неупућене — који су желели да обожавају Велике богове кроз жртву, либације, молитве и завете. Светилиште великих богова је типично по томе што је мноштво божанстава, из древних литерарних извора познато као „Кабири“, груписано око главне фигуре: „Велике Мајке“. Посвећени су је познавали као Аксијерос (прегрчко име), али су је Грци сматрали манифестацијом Деметере. На самотрачким новчићима она се појављује како седи са лавом поред себе. Постојале су и две сродне, мада мање, богиње природе: Хеката (локално звана Зеринтија) и Афродита Зеринтија. Пандан Великој Мајци био је бог плодности по имену Кадмилос, кога је грчка традиција идентификовала са Хермесом. Кадмилос је имао два мушка пратиоца, млађа божанства са којима су Грци повезивали своје богове близанце, Диоскуре. Последњи чланови Великих богова била су два божанства подземља, Аксиокерсос и Аксиокерса (Грцима познати као Хад и Персефона).
Светилиште се налази у северној Самотраки, ветровитом острву у североисточном Егеју, са погледом на море. Лежи између и на два брда која се крећу од југа ка северу, спуштајући се од кршевите унутрашњости до обале. Планинска унутрашњост острва чини га лако видљивим са мора, а његова највиша тачка, планина Фенгари („Врх Месеца“), постала је кључни оријентир за оне који плове у североисточном Егеју. Стога није изненађење што су Велики богови постали заштитници морнара. Светилиште је било испуњено заветним даровима које су приносили спасени са мора и победници у поморским биткама. Такви поклони су се кретали од једноставних шкољки и удица до бродског споменика у неориону и крилате скулптуре Нике (Победа) која сада доминира степеништем Дару у музеју Лувр.
Самотрачка религија је имала годишњи празник којем су присуствовали представници из многих градова широм Грчке и Мале Азије. Само иницирани су, међутим, практиковали обреде мистеријског култа. Традиција каже да су се родитељи Александра Великог, краљ Филип II Македонски и Олимпијада, срели током своје иницијације у мистерије. Краљевски дом Македоније је одржавао чврсте везе са светилиштем: дорска грађевина (око 323–317. п.н.е.) на Источном брду носи посвету исписану именима Александрових наследника (његовог полубрата Филипа III Аридаја и сина Александра IV). У суседству ове зграде је Позоришни круг, поплочани простор пречника око 9 метара који је окружен трибином у више нивоа. Изграђена крајем 5. века и даље модификована почетком 4. века пре нове ере, то је најстарија преживела стална грађевина у светилишту.
Многе грађевине су подигнуте током друге половине 4. и 3. века пре нове ере; ове грађевине утврђују његов хеленистички карактер, упркос историји активности много пре и после хеленистичког доба. Овај период изградње обухвата Дворану хорских плесача (око 340), Олтарски двор (око 340–330), Хијерон (око 325), малу дорску ротонду (око 350–300), монументалну Ротонду Арсиноје II (око 287–270) и пропилон Птоломеја II (око 285–281).
До 3. века, светилиште је такође почело да се шири на Западно брдо. У првој половини 3. века изграђена је огромна стоа; овај пројекат је био толико обиман да је брдо на коме је почивао морало вештачки да се продужи 5 метара северно. Даље структуре додате у 3. и раном 2. веку укључују неорион (око 250), позориште (око 200), неколико сала за банкете и чувену скулптуру Крилата победа (око 200–190). Након римског освајања Грчке средином 2. века, грађевинска активност се наставила на нешто ограниченијем нивоу. Светилиште је преживело пљачку пирата из Киликије 84. пре Христа и низ природних катастрофа у раном Римском царству. Велики богови Самотраке су се обожавали све до касног 4. века нове ере, када је светилиште напуштено.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 89-90
0 $type={blogger}:
Постави коментар