Конфучије (551–479 п.н.е.) је био пионирски педагог, политичар и друштвени критичар. Његово првобитно име је било Ћиу Конг. Његово име, су римокатолички мисионари у Кини касније латинизовали у „Конфучије“, „Конфучије“ значи „Конг Фу-зи“ или „Мајстор Конг“ на кинеском. Израз „конфучијанизам“ добио је име по Конфучију јер се претпостављало да је он оснивач постојећих вишеструких традиција у то време. Из тог разлога, неки критичари су истакли да термин „конфучијанизам“ може сам по себи бити производ западних филозофских и религиозних претпоставки. Конфучије је имао дубоке формативне утицаје на историју Кине, других земаља у Азији и савремена западна друштва у смислу филозофских, политичких, етичких и религијских импликација његових учења. С обзиром на постојање великог броја извора и више верзија Конфучијевих текстова, комплексне традиције су се развијале око Конфучија током векова. Конфучијанизам је еволуирао у „дискурс са хиљаду лица“. Упркос значајном консензусу око Конфучијевог живота и мисли, још увек постоје нека неслагања и варијације око њиховог тумачења. Таква неслагања су посебно истакнута у вези са Конфучијевим схватањем „неба“ и духова, статуса Конфучија као бога и религиозних димензија конфучијанизма. Да бисмо разумели Конфучијев живот и учење, потребно је узети у обзир историјски, политички и верски контекст његовог времена.
Конфучије је рођен 551. године пре нове ере у држави Лу, која се налази у близини модерног града Куфу у провинцији Шандонг у Кини. Његов отац, позната војна личност, умро је када је имао 3 године, остављајући Конфучијеву мајку да га сама одгаја. Када је имао 17 година умрла му је и мајка. Одрастајући без оца и у сиромаштву, Конфучије је радио на разним пословима, а ипак се усред таквих личних тешкоћа одлучио на курс који је спајао снажну страст за класично учење и познавање древних списа. Када је имао око 23 године, почео је да подучава студенте класичном учењу: историји, поезији, књижевности, ритуалу и музици. На крају је био на владиним позицијама у својим касним 40-им и раним 50-им. Средином педесетих, након неког политичког преокрета у држави Лу, Конфучије је отишао у самонаметнуто изгнанство на скоро 12 година. Путовао је у бројне државе док је предавао и ширио своје мисли о човечанству, правди, образовању и култури. Конфучије се вратио кући у Лу када је имао 68 година. Остатак живота провео је учећи, пишући и уређујући древне текстове. Преминуо је у 72. години.
Конфучијев живот и учење треба размотрити у историјском, политичком и верском контексту у којем је одрастао и започео своју каријеру. Конфучије је живео за време владавине династије Џоу (11.–3. век пре нове ере). Како је династија Џоу опадала и борба за моћ различитих конкурентских држава се интензивирала, Конфучијево доба (познато као „период пролећа и јесени“) обележено је дубоким моралним падом, друштвеном дезинтеграцијом и политичким превирањима која често доводе до милитаризма, насиља и угњетавања. Па ипак, иронично, то је такође било доба у којем су учења и филозофије највећих умова у Кини, као што су Конфучије, Лао Це, Мо Це, Менци, Сун Цу и Хан Феј Зи, процветала, постављајући темеље кинеске класичне културе.
Што се тиче религије, људи из династије Џоу практиковали су ритуале поштовања предака и церемоније за духове. Није прављена разлика између функција управљања људима и приношења верских прослава у част духова. Међутим, концепт „неба“ је био виталан и преовлађивао у верским традицијама династије Џоу. „Небо“ као концепт, међутим, није се нужно односило на трансцендентно, натприродно и лично божанство попут оног у јеврејској/хришћанској традицији. У кинеским древним текстовима, Небо је понекад описано као бог који је лични или као нешто безлично попут природе. Џоу цареви су користили „мандат (или избор) Неба“, идеју која је настојала или је функционисала да оправда замену лошег и корумпираног политичког вође који је изгубио наклоност Неба праведним и моралним човеком који је добио ауторитет да постане нови владар. Конфучије је такође користио концепт „небеског мандата“ као начин да позове на одговорност владара. Али он је такође јасно нагласио потребу да се религија одвоји од ствари повезаних са владом. Историјски, међутим, било је дебата о томе да ли је Конфучије веровао у бога или духове и у којој мери је „Небо“ било право божанство.
Конфучијев утицај проистиче из учења о широком спектру питања од морала, закона, владе и образовања до људских услова и односа уопште. Можда сам Конфучије никада није замишљао значај свог утицаја на наредне генерације. Делимично зато што није био у стању да у потпуности практикује своје мисли у јавности и политичким сферама свог времена утицајем на владаре или преузимањем вишег положаја у влади у било којој држави. Конфучије је ипак био човек који је увек веровао да су основни принципи и стандарди које је прихватио вредни и ванвременски. Након његове смрти, Конфучијево учење су наставили његови следбеници, као што су Менције, Сјуенци, Џу Си и Ванг Јанг-минг, да споменемо само неке. Његова учења су обликовала различите културе јер су се тумачила и реинтерпретирала кроз векове у различитим културним и друштвеним контекстима.
Као и друге историјске личности као што су Буда и Исус, Конфучије није оставио много својих списа. Традиционално се сматрало да је Конфучије уложио своје напоре као састављач, уредник и коментатор на пет древних класичних текстова (Књига промена, Књига историје, Књига поезије, Књига свечаности и Пролеће и Јесен). Његово најпознатије „дело“, међутим, су Аналекти. Аналекте, збирку Конфучијевих изрека и кратких анегдота, писали су и састављали његови ученици током 200 година. По дубини и ширини увида у човечанство и друштво постао је један од најутицајнијих класика у историји. Важно је, међутим, напоменути да се Конфучије идентификовао као преносилац древних класичних традиција, а не као оснивач нових традиција, и да никада није тврдио да је мудрац или мудрији од других.
Као решење за проблеме свог доба, Конфучије је истицао реформу појединца и друштва. Његова учења о синовској побожности, послушности, поштењу, мудрости, моралној храбрости и самокултивацији имала су за циљ да подстакну појединце са моралним ставом хуманости и врлине, за које је Конфучије мислио да могу да трансформишу владу и друштво. Важно је да је таква култивација за Конфучија схваћена као доживотни процес. Конфучијев нагласак на неговању унутрашњег расположења и врлина утицао је на скоро сваки културни аспект Кине и источне Азије. Као што су приметили неки научници, на пример, синовска побожност била је централни концепт конфучијанског учења, који је дубоко обликовао ставове људи према животу, ауторитету, браку, породичним системима, друштвеним односима и верским ритуалима и праксама.
Што се тиче процеса самокултивације, Конфучије је озбиљно схватио улогу ритуалног извођења. Он је проширио значење ритуалних радњи које се традиционално схватају као поштовање предака и владара и редефинисао ритуале као дивљење и поштовање свих људи у друштву. Интегришући два смисла ритуала (религијске ритуале и ритуале племенитог понашања), Конфучије је истакао реципрочне односе између ритуала, човечанства и друштва. За Конфучија, ритуали су водили и неговали спољашњи израз унутрашње моралности и људскости, што је заузврат оживљавало и испуњавало ритуале. Праксом ритуала који се правилно обављају са моралном намером, и појединци и друштво извлаче обостране користи. На тај начин, Конфучије је ритуалне радње прихватио као моралну акцију која омогућава одржавање хуманог и цивилизованог друштва и која негује став хуманости и морала.
Током царског доба, Конфучије је постао инспирација за научнике који су студирали за испите за државну службу. Чак су и кинески цареви у каснијим династијама као што су Хан (206. п.н.е. – 9. нове ере), Сонг (960–1279. нове ере) и Ћинг (1644–1912. нове ере) морали да прођу ригорозну и систематску конфучијанску обуку пре него што би наследили трон. Током династије Хан, Конфучије је чак називан „некрунисаним краљем“, што је имплицирало озбиљност његовог утицаја. Током овог периода развили су се многи од побожних наратива о Конфучију, као што су његово чудесно рођење и натприродна моћ. За обичне људе у царској Кини, Конфучије је био поштован као морални водич за њихове животе. Касније је било тренутака када су га чак обожавали као бога који је људима могао дати натприродну помоћ или благослове. Кроз историју царске Кине, конфучијанизам је функционисао као државни култ или идеологија која је организовала начин на који је царска влада управљала својим људима и институцијама и начин на који се односила према суседним земљама. Чланови царских влада говорили су као конфучијанци, што није било изненађујуће, с обзиром да су сви цивилни службеници били обучени у класицима. Царске владе су градиле и управљале конфучијанским храмовима и обављале званично прописане церемоније у част његовог рођендана. Међутим, тако институционализовани конфучијанизам у царској Кини није нужно представљао праксу „правог“ конфучијанизма или конфучијанско језгро, као што су неки критичари приметили.
Нарочито током 19. и раног 20. века у којима су британски империјалисти преузели династију Ћинг, Конфучијево учење је понудило решење за радикално променљиво модерно друштво. Конфучијански научници су у овом периоду настојали да реинтерпретирају Конфучија углавном као реформатора и применили су ово схватање на Кину док се суочавала са транзицијом у модерну еру. Преплитањем конфучијанизма и модерности, научници су конфучијанизам посматрали као суштину кинеске културе, док су западну технологију прихватали као примену. Конфучије је тако постао реформатор, реинтерпретиран као онај који се залагао за модерне вредности као што су демократија, научни напредак и права жена. Са брзим економским растом међу источноазијским земљама као што су Јужна Кореја, Јапан, Хонг Конг и Тајван, конфучијанизам је поново добио пажњу. Овај конфучијански препород се често назива „нови конфучијанизам“, тврдећи да је „трећи талас конфучијанизма“ после неоконфучијанизма и Конфучија, као другог и првог таласа. Нови конфучијанизам је сматрао да правилно разумевање Конфучијевих учења може послужити као водич за савремени живот и морални неуспех. Већина нових конфучијанаца, као што је Ту Веј-минг, такође је посветила посебну пажњу религиозним/духовним димензијама конфучијанизма, залажући се за статус конфучијанизма као религије или, у најмању руку, духовне традиције. Други критичари су критиковали нови конфучијанизам као облик „моралне религије“, претерано западњачки, крајње теоретски и ослонац за ауторитарне владе.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 70-73
0 $type={blogger}:
Постави коментар