Реч „апартхејд“ уведена је у политичку терминологију након Другог светског рата. Требало би да се преведе као „раздвојеност“ (етимолошки), или „разликовање“, и изражава мисао о подељеном развоју међу различитим „расама“ које живе у областима географске или друштвене поделе. „Апартхејд“ потиче од африканса, језика јужноафричких Бура — имиграната холандског порекла и њихових потомака — и означава, најкасније од потписивања Устава Јужноафричке уније 1910. године, основни принцип беле владине политике у Јужној Африци. Апартхејд је сложен концепт, који се састоји од политичких и економских мера које имају своје темеље у идеологији расне дискриминације. Особе, организације и власт су га искористили у тежњи за доминацијом црног становништва путем културне контроле и економске експлоатације.
Закони о апартхејду („Велики апартхејд“) / Мали апартхејд
Након 1949. године, када је апартхејд званично подигнут на статус државне политике, влада Бурске националне партије постепено је донела лавину закона — више од две хиљаде уредби, одредби и појединачних закона — усмерених на поделу различитих група становништва у погледу расних обзира. Једна од мера био је омражени Закон о регистрацији становништва (1950), према којем је сваки грађанин Јужне Африке наведен од стране Канцеларије за расну класификацију као припадник једне од четири различите групе становништва: „црнци“, „обојени“, „азијски“,“ или „бели.“ Даље, 1953. године, кроз Закон о резервацији одвојених погодности, различите групе су добиле посебне школе, болнице и тако даље. Закон је забрањивао било какво „мешање“ „белих“ и „небелих“. Закон о групним областима из 1950. је даље одредио да ће сваком појединцу доделити његово или њено место становања, од стране државе и према чланству у групи. Тако је успостављено десет „домовина“, на око 13% јужноафричке територије, у којима је морала да живи већина јужноафричког становништва (72%). Каснији закони настојали су да регулишу сексуалне односе између „раса“: Закон о забрани мешовитих бракова (1949) и Закон о неморалу (1927), који је појачан 1950. и 1957. године, забрањивали су интимне односе међу расама. Ефекти наведених закона били су препознатљиви и у структури цркава. НГК (Холандска реформисана црква) створила је „цркве кћери“ за црнце и обојене, стриктно одвојене од „мајке цркве“, али потпуно зависне од ње. Евангеличка лутеранска црква следила је сличан курс, одвајајући своје обојене и црне чланове. Само су католици, методисти и англиканци формирали црквене заједнице „мешовите расе“. Неке манифестације апартхејда у свакодневном животу биле су расно одвојене школе, тоалети, ресторани, аутобуси, пролази и тако даље — „мали апартхејд“.
Крај апартхејда
Спољне односе црначке ослободилачке борбе против апартхејда водиле су Уједињене нације (Специјални комитет против апартхејда, 1962), а унутрашњу политику Нелсон Мандела (Афрички национални конгрес), Стив Бико (Покрет црне свести) и Роберт Собукве (Панафрички конгрес). Национална и међународна борба за ослобођење успешно је окончана 2. фебруара 1990. године укидањем забране слободног кретања, и 11. фебруара 1990. ослобађањем Нелсона Манделе из државног затвора на острву Робен. Али до дефинитивне демократизације Јужне Африке дошло је тек 1994. са првим општим изборима, на којима је победио Афрички национални конгрес на челу са Нелсоном Манделом. Отаџбине су разбијене, а сви закони о апартхејду укинути; и основана је једна Јужна Африка, за све Јужноафриканце.
Апартхејд и религија
Апартхејд је имао своје идеолошке корене у хришћанској религији. Што се тиче историје религија, Бури су повезани са калвинизмом, а ово гледиште им пружа доктрину предодређења у оправдавању њихових политичких активности. Африканердом (целокупност бурске нације и њихова идеологија) се не посматра као дело људских бића, већ као творевина Бога. Водећа бурска концепција је да их је Бог довео у Африку, дао им африкаанс за њихов језик и дао им задатак да тамо шире хришћанску религију. Холандска реформисана црква, којој припада више од 80% белог становништва Јужне Африке, посебно брани три основне идеје за које се сматра да потврђују супериорност белаца и оправдавају надмоћ белаца. Један је појам њиховог места као „изабраног народа“, са „божанском мисијом“ да води и цивилизује афричке народе. Друга је идеја 'немешања' са другим народима, како би се очувао њихов африканерски идентитет као 'изабраног народа.' Коначно, постоји концептуализација њиховог права да траже земљу коју је Бог дао, управо зато што су Бури ти изабрани људи (Дела 7:45; 17:26; Римљанима 11:1-12). Као пример теологије и митологије апартхејда, можемо навести позивање на Нојеву клетву његовог сина Хама, у објашњењу ’урођене инфериорности’ црних Африканаца: „Проклет био Ханан [тј. као син Хамов]; најнижи од робова биће својој браћи“ (Пост 9,25). Генеалогија која следи (10:6-20), која наводи персонификовани Египат (јевр., Мицраиим) међу синовима Хамовим, дакле, служи да Хам постане предак свих црних Африканаца. Само је теологија ослобођења, у рукама Алана Бусака, Дезмонда Тутуа, Бајерса Нодеа и других, ослободила хришћанску религију од пристрасних тумачења и експликација на којима је заснивала свој механизам угњетавања и пренела нову свест на углавном црначко хришћанско становништво.
Апартхејд у међународној употреби
У међународној употреби, „апартхејд“ је постао технички термин који означава било какво одвајање различитих група становништва које је наметнула држава. Данас се ова реч примењује и на друге случајеве државне расне дискриминације — на пример, у медијима, у односу на Србе на Косову.
ИЗВОР: The Brill Dictionary of Religion, Edited by Kocku von Stuckrad, Volume I, Leiden ∙ Boston, 2006, 116-118
0 $type={blogger}:
Постави коментар